CASOPIS REPUBLICKE AGENCIJE ZA TELEKOMUNIKACIJE

APSTRAKT

Rasprava o regulisanju Interneta i sajber (cyber) prostora kreće se u tri pravca: regulatorni tradicionalizam, sajber separatizam i sajber internacionalizam. Razlike između ova tri pristupa nastaju usled ograničenosti teritorijalne primene nacionalne regulative i sukoba interesa između zemalja kada se radi o suštinskim, ali i formalnim pitanjima. Evropsko pravo srelo se sa ovim izazovima, u početku sporadično, a danas sve više i češće reaguje na njih donošenjem brojnih akata ili inicirajući samoregulaciju. Savet Evrope, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju i Evropska unija počele su međusobnu saradnju u regulisanju ove oblasti, a pojedina rešenja i problemi doveli su do priključivanja zemalja koje nisu njihove članice, kao što su Japan, SAD i Australija, ili povezivanja sa drugim međunarodnim organizacijama. Internet i pravni sajber problemi doveli su do razbijanja mita o tradicionalizmu evropskog prava.

Ključne reči: Internet, koncepti regulatorne aktivnosti, pravna rešenja, evropsko pravo.

1. UVOD

Regulisanje Internet usluga na međunarodnom nivou predstavlja dilemu jer je on “američka stvar”[1] i kako ističe Antonio Seguera Serrano “istorija Interneta je istorija Amerike”[2]. Ipak se regulisanje Internet usluga “otrglo od majke Amerike” i prevazišlo je, samim tim što jemonolitni pristup[3], koji se pokazao necelishodnim i neefikasnim, napušten i zamenjen pravnim pluralizmom[4]. Brojni autori ističu i činjenicu koja se odnosi na gubitak (nacionalne) suverenosti koji nastaje kao posledica pojave Interneta[5]. Njega nadgrađuje multikulturalistički koncept[6] koji polazi od individualnog i kolektivnog identiteta pojedinca i različitih socijalnih grupa[7]. Svi odnosi mogu se upravo svesti na više generacija individualnih prava koja se preko i u okviru njega realizuju, a razne društvene grupe (npr. newsgroups)[8] i mreže (npr. Facebook, MySpace, FriendWise, FriendFinder, Yahoo! 360, Flickr, Shelfari, Threadless, Twitter, Virb) deo su kolektivnog identiteta. Neutralnost Interneta, kao princip, srodna je neutralnosti država. Problem koji je izražen, i zbog čega su kasnije nastali veliki problemi oko cenzure sadržaja na mreži, predstavljaju ranije definisana i zagarantovana prava, koja, jednom priznata, ne smeju biti ograničavana ili ukinuta (npr. prava deteta). Kolektivna prava vezuju se za društvene grupe povezane društvenim mrežama i njihova prava ostvaruju se u vezi sa određenim obeležjima (rasa, pol, etičko poreklo, seksualno opredeljenje, hendikep) po kojima se grupe stvaraju. Na Internetu, ova obeležja predstavljaju osnov za razvoj novih prava pojedinaca i grupa, ali i za razvoj novih okvira i shvatanja prava kao oblasti autonomnog kolektivnog i individualnog identiteta. Potom nastaje komunitaristički koncept[9] čije su okosnice liberalizam i individualizam bez dominacije[10].

Prekretnicom se može smatrati pokušaj posmatranja Interneta kao zajedničkog nasleđa čovečanstva (common heritage of mankind - CHM) koje je posebno prisutno u međunarodnom pravu, povlačeći analogiju sa pravnim statusom mora[11]. Po članu 136 Konvencije o pravu mora “prostor i resursi su zajedničko nasleđe čovečanstva” i nijedna država ne može imati bilo kakva suverena prava na bilo kojem delu ovog prostora[12] i resursa koji su “povereni čovečanstvu kao celini” i zato će ih koristiti sve države bez obzira na geografsku lokaciju, bilo one primorske ili ne, potpuno nezavisne ili ne. Međunarodni režim i nadležnost definisani su međunarodnim i pomorskim pravom. Ipak, što se Interneta tiče, ovakav koncept je krajnje neodgovarajući počevši od problema kako definisati broj “nautičkih milja” nad kojima bi države ipak imale suverenitet, do toga šta bi bile njegove “teritorijalne vode, dubine, širine i visine”.

Sledeći pokušaj je analogija sa režimom, odnosno pravnm statusom svemira (vasione)[13] koji je baziran na 9 principa od kojih su prva 3 suština ovog tretmana: a) istraživanje i korišćenje svemira vrši se za dobrobit i u interesu svih zemalja i biće prostor celog čovečanstva; b) svemir će biti besplatan za istraživanje i korišćenje od strane svih država; c) svemir nije predmet nacionalnog prisvajanja, odnosno suvereniteta, ne osvaja se i ne brani upotrebom sile ili okupacijom, niti na neki drugi način. Države su odgovorne za sve vladine ili nevladine aktivnosti i štetu u nacionalnom prostoru i treba da izbegavaju kontaminacije prostora i nebeskih tela[14]. Iako se ovi principi čine prihvatljivim za sajber prostor i Internet, prateći trendove međunarodnog prava iz 80-tih i specifičnosti ove mreže i prostora, i ovaj koncept se napušta[15] - Pravni koncept CHM je mrtav, živeo novi koncept! Pravni koncept CHM postaje princip i jedan od režima međunarodnog prava koji se može primeniti i na regulisanje Interneta ali ne u kontekstu analogija uz pomoć kojih su pokušane prethodne interpretacije.

Sve više se regulisanju Interneta pristupa kao ljudskom pravu, odnosno univerzalnom pravu na pristup Internetu[16], pravu na pristup telekomunikacijama[17] i pravu na zaštitu od nedozvoljenih i štetnih sadržaja[18]. Posebna uloga Interneta ogleda se u razvoju prava na slobodu izražavanja. Telekomunikacije i Internet postali su osnova prava na informacije/podatke, odnosno prava pojedinca da se informiše i komunicira (pravo na informisanje i pravo na komuniciranje) kojima se obezbeđuje jednakost za svakog člana društva. Vremenom se uspostavlja i pravo pojedinca na razvoj[19] i učešće u informacionom društvu[20], naročito dece i mladih. Pravo na pristup Internetu može se interpretirati i kao krovno kompleksno ljudsko pravo koje obuhvata niz drugih prava.

2. PREDMET REGULATORNIH AKTIVNOSTI

Rasprava o regulisanju Interneta i sajber prostora kreće se u tri pravca: ka regulatornom tradicionalizmu, sajber separatizmu i sajber internacionalizmu[21]. Razlike između ova tri pristupa nastaju usled ograničenosti teritorijalne primene nacionalne regulative i sukoba interesa između zemalja kada se radi o suštinskim, ali i formalnim pitanjima, na primer o pitanju nadležnosti sudova u slučaju spora. Takođe, i međunarodne organizacije traže odgovarajuće mesto i ulogu u regulaciji, ali imajući na umu da uspešnost ovih organizacija nije do sada bila velika, izlazi se vide na drugim stranama. Naime, specifičnost i razmere ovih mreža primorali su pravnike i pravne sisteme da na izazove odgovore novim, prilično neuobičajenim i netradicionalnim pravnim rešenjima[22].

Pravna (materijalna) pitanja koja su predmet rasprave mogu se podeliti na opšta i posebna. Opšta pitanja obuhvataju nastajanje, razvoj i funkcionisanje informacionog društva i razvoj i primenu informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT). Ljudska prava, sigurnost, sadržaji, transakcije, operativna pitanja, subjekti, njihova prava i odgovornosti čine posebna pitanja. Svako od ovih pitanja je kompleksno, slojevito i obuhvata posebne grupe.

Ljudska prava koja su obuhvaćena regulatornim okvirom Internet usluga data su na Slici 1.

Slika 1. Ljudska prava obuhvaćena regulatornim okvirom Internet usluga

U domenu sve intenzivnije upotrebe usluga Interneta, mnoga od ovih prava međusobno se sukobljavaju i ograničavaju. Tako, pravo na slobodu izražavanja ograničava mogućnost da se primeni pravo na zaštitu od nedozvoljenih i štetnih sadržaja[23]. Razlozi ograničavanja koji se najčešće ističu u nacionalnim pravima i brojnim međunarodnim aktima mogu se grupisati u 4 kategorije:

1. javni poredak, nacionalna bezbednost, informaciona sigurnost;

2. ekonomska sigurnost;

3. vođenje sudskih postupaka (krivičnih, prekršajnih);

4. sigurnost i zaštita prava pojedinaca (zaštita određenih kategorija, naročito dece i maloletnika, zaštita ugleda i ljudskog dostojanstva, poštovanje intelektualne svojine, poštovanje drugih oblika svojine i sl.)[24].

Transakcije koje se vrše putem Interneta i spadaju u domen regulatornih aktivnosti obuhvataju ePoslovanje, eTrgovinu, eDokumente, eUgovore i onlajn ugovaranje. Operativna pitanja i regulisanje prava i odgovornosti subjekata se najviše odnose na provajdere[25] i korisnike Internet usluga (sadržaja, procesa, i sl.)[26].

Evropsko pravo mora istovremeno podrobnije da definiše primenu novih pravnih principa, počev od anonimnosti, otvorenosti i slobode, nadnacionalnosti, nediskriminacije i transparentnosti i neutralnosti, do pravnog pluralizma i suverenosti “kompjutera i mreža” umesto suverenosti države.

Slika 2. Nedozvoljeni i štetni sadržaji

3. SAVET EVROPE

U skladu sa misijom i ciljevima Saveta Evrope, postoje tri osnovna predmeta koji spadaju u domen regulisanja usluga Interneta:

•zaštita prava, naročito prava na slobodu mišljenja i izražavanja, privatnosti, sigurnosti dece;

•informaciono društvo, Internet i informaciono- komunikacione tehnologije u evropskom društvu;

•sajber kriminal.

O ovim predmetima odlučuju posebni organi i tela Saveta[27]. Komitet za ljudska prava i Internet (Committee on Human Rights and Internet)[28], nastao je kao rezultat potrebe za proučavanjem i regulisanjem digitalnih prava pojedinaca. Nekoliko meseci pre toga pripremljena je posebna Deklaracija o ljudskim pravima i vladavini prava u informacionom društvu (Council of Europe Declaration on Human Rights and Role of Law in Information Society)[29] koja obuhvata “politiku, privatnost, autorska prava, elektronsko glasanje, pristup informacijama, open source, slobodu govora, telekomunikacije, čuvanje podataka, upravljanje”. Ova Deklaracija predstavlja prvi međunarodni akt kojim se definiše okvir regulatornih aktivnosti i principi na kojima se baziraju ljudska prava u informacionom društvu. Prava kojima se posvećuje pažnja u ovoj Deklaraciji obuhvataju pravo na slobodu izražavanja, informisanja i komuniciranja, pravo na poštovanje privatnog života i prepiske, pravo na obrazovanje i značaj podsticanja nediskriminatornog pristupa i upotrebe novih informacionih tehnologija, kao i posebno pravo na slobodu, odnosno zabranu ropstva, prinudnog rada i zabranu trgovine ljudima.

Ovoj Deklaraciji prethodila je Deklaracija o slobodi komunikacija na Internetu (Declaration on Freedom of Communication on the Internet) iz 2003. godine u kojoj je definisano 7 principa kojima su obuhvaćena:

1.pravila o Internet sadržajima;

2.samoregulacija i koregulacija;

3.odsustvo prethodne državne kontrole;

4.uklanjanje barijera za učestvovanje pojedinaca u informacionom društvu;

5.sloboda pružanja usluga putem Interneta;

6.ograničena odgovornost pružalaca usluga prema Internet sadržajima koji su dostupni njihovim korisnicima;

7.anonimnost.

Nakon ovih akata usvajaju se i mnoga druga[30], a 2010. godine, u septembru, usvajaju se još tri važna dokumenta: Deklaracija o Digitalnoj agendi Evrope (Declaration of the Committee of Ministers on the Digital Agenda for Europe)[31], Deklaracija o neutralnosti mreže (Declaration of the Committee of Ministers on Network Neutrality)[32] i Deklaracija o upravljanju resursima Internet protokol adresa od javnog interesa (Declaration of the Committee of Ministers on the Management of the Internet Protocol Address Resources in the Public Interest)[33].

Prvi akt posebno:

•podržava donošenje Granadske ministarske deklaracije i Digitalne agende za Evropu^[34] radi pripreme strateških inicijativa u cilju ostvarivanja njihovih dalekosežnih aktivnosti;

•naglašava da su za Savet Evrope vrednosti ljudskih prava, demokratije i vladavine prava od suštinskog značaja u izgradnji inkluzivnog i otvorenog pan-evropskog digitalnog društva;

•podstiče Savet Evrope i države članice da promovišu ciljeve Digitalne agende za Evropu u svojim aktivnostima kao sredstvu za promovisanje javnih servisa i vrednost Interneta i IKT;

•poziva Evropsku uniju da sarađuje sa Savetom Evrope u ovoj oblasti.

Druga Deklaracija bazira se na stavu da su “[...] elektronske komunikacione mreže postale osnovni alat za slobodnu razmenu ideja i informacija. One pomažu da se osigura sloboda izražavanja i pristup informacijama, pluralizam i raznovrsnost i kao takve doprinose ostvarivanju niza osnovnih prava. U konkurentnom i dinamičnom okruženju, mreže mogu da promovišu inovacije, povećanje dostupnosti i performansi i smanjenje troškova, a takođe mogu promovisati i slobodan protok širokog spektra sadržaja i usluga. Međutim, netransparentno upravljanje saobraćajem, sadržajima i uslugama može negativno uticati na pravo pristupa i distribuciju onlajn informacija i razvoj novih alata i usluga”.

Treći dokument ističe da je “[...] pristup resursima Interneta ključan za ostvarivanje osnovnog prava na slobodu izražavanja i pristup informacijama. Nedostatak poverenja korisnika u pogledu privatnosti može obeshrabriti njihovo puno učešće u onlajn aktivnostima”. Da bi se ono realizovalo “ [...] u meri u kojoj informacija o aktivnostima korisnika i komunikacijama, kao i podaci o saobraćaju [...], treba da se tretiraju i koriste u potpunosti u skladu sa zahtevima prava na poštovanje privatnog života garantovanog članom 8 Konvencije i u skladu sa sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava. Principi sadržani u Konvenciji Saveta Evrope o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka (ETS No. 108) takođe predstavljaju relevantne smernice”.

Deca i njihova sigurnost posebno su u žiži interesovanja zbog čega je Savet Evrope 2007. godine i doneo Konvenciju o zaštiti dece od seksualne eksploatacije i zloupotrebe (A New Council of Europe Convention to Protect Children Against Sexual Exploitation and Abuse) u kojoj se kao inkriminisani predviđaju različiti oblici seksualnog zlostavljanja dece. Član 23 uvodi novo krivično delo - upućivanje javnog poziva deci u seksualne svrhe i njihovo “obrađivanje”[35].

Ova Konvencija bazirana je na Konvenciji o sajber kriminalu (Convention on Cybercrime)[36] i Konvenciji o aktivnostima uperenim protiv trgovine ljudima (Convention on Action Against Trafficking in Human Beings), Preporuci o zaštiti dece od seksualne eksploatacije (Recommendation on the Protection of Children against Sexual Exploitation), kao i Okvirnoj odluci o borbi protiv seksualne eksploatacije dece i dečije pornografije (Framework Decision on Combating the Sexual Exploitation of Children and Child Pornography), Okvirnoj odluci o položaju žrtve u krivičnom postupku (Framework Decision on the Standing of Victims in Criminal Proceedings), Okvirnoj odluci o borbi protiv trgovine ljudima (Framework Decision on Combating Trafficking in Human beings). Preteča ovih akata bila je Konvencija Međunarodne organizacije rada o zabrani i nužnim akcijama za eliminaciju najgorih oblika rada dece uključujući i “korišćenje, nabavljanje ili nuđenje deteta za prostituciju, proizvodnju pornografije ili pornografske predstave” (International Labour Organisation Convention concerning the Prohibition and Immediate Action for the Elimination of the Worst Forms of Child Labour includes “the use, procuring or offering of a child for prostitution, for the production of pornography or for pornographic performances” in the definition of the worst forms of child labour)[37].

Konvencija o sajber kriminalu je od krucijalne važnosti za regulisanje Interneta. Ova Konvencija predstavlja prekretnicu u međunarodnom pravu jer je potpisana i ratifikovana i od strane zemalja koje nisu članice Saveta Evrope (SAD, Australija, Japan, Kanada).

4. ORGANIZACIJA ZA EVROPSKU BEZBEDNOST I SARADNJU

Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS)[38] bavi se pitanjima trgovine ljudima, terorizma, zloupotrebe dece i narušavanja ljudskih prava. Posebnu pažnju posvećuje sadržajima na Internetu, pogotovo govoru mržnje i trgovini decom i ljudima. Za borbu protiv ove pojave osnovane su 3 posebne kancelarije i 3 sekretarijata:

•Kancelarija specijalnog predstavnika i koordinatora za borbu protiv trgovine ljudima (Office of the Special Representative and Co-ordinator for Combating Trafficking in Human Beings);

•Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava (Office for Democratic Institutions and Human Rights ODIHR);

•Kancelarija koordinatora za ekonomske i ekološke aktivnosti (Office of the Co-ordinator of OSCE Economic and Environmental Activities);

•Sekretarijat - Jedinica za akcije protiv terorizma (Secretariat - Action against Terrorism Unit);

•Sekretarijat - Centar za prevenciju konflikata (Secretariat - Conflict Prevention Centre);

•Sekretarijat - Jedinica za strateška pitanja policije (Secretariat - Strategic Police Matters Unit).

Tome treba dodati i sinergiju OEBS-a sa odgovarajućim forumima, mrežama, alijansama i organizacijama. OEBS i Alijansa protiv trgovine ljudima organizovali su 2010. godine dve konferencije: jednu koja se bavila temom borbe protiv trgovine ljudima sa posebnim fokusom na trgovinu decom (Combating Trafficking in Human Beings, with Particular Focus on Trafficking in Children)[39], i drugu koja je bila posvećena nezaštićenom radu i nevidljivoj eksploataciji (Unprotected Work, Invisible Exploitation: Trafficking for the Purpose of Domestic Servitude)[40].

U drugim dokumentima ova organizacija se posebno zalaže za borbu protiv (sajber) terorizma u cilju uspešnog predviđanja terorističkih napada usmerenih protiv računarskih mreža i informacionih sistema i obezbeđivanja sigurnosti kritične infrastrukture.

OEBS se intezivno bavi problemom govora mržnje, koji se naročito u okviru sajber prostora transformiše u sajber mržnju. Od 2004. godine ova organizacija uključena je u akciju protiv širenja sajber mržnje[41].

Odlukom Stalnog saveta br. 607, pozivaju se države članice da učestvuju u [42]:

•borbi protiv zločina motivisanih mržnjom koje podstiče rasistička, ksenofobična i antisemitska propaganda u medijima i na Internetu;

•ohrabrivanju i pomoći međunarodnim i nevladinim organizacijama u naporima u toj oblasti;

•prikupljanju pouzdanih informacija i statističkih podataka o antisemitskim zločinima, mržnji i drugim kriminalnim aktivnostima počinjenim na njihovoj teritoriji i o tome periodično izveštavaju Kancelariju OEBS-a, kao i da te informacije učine javno dostupnim;

•praćenju stanja u saradnji sa drugim institucijama OEBS-a, Komitetom Ujedinjenih nacija za eliminaciju rasne diskriminacije (UNCERD), Evropskom komisijom protiv rasizma i netolerancije (ECRI), Evropskim monitoring centrom za rasizam i ksenofobiju (EUMC) i drugim relevantnim međunarodnim institucijama i nevladinim organizacijama;

•sistematskom prikupljanju i dostavljanju informacija ostalim državama članicama OEBS-a o dobroj praksi za sprečavanje pojave antisemitizma i davanju saveta u borbi protiv njega.

Odluka protiv zločina motivisanih mržnjom (Decision no. 9/09 on Combating Hate Crimes) doneta je 2009. godine kao nastavak Odluke br. 633 o promovisanju tolerancije i medijskih sloboda na Internetu (Decision no. 633 on Promoting Tolerance and Media Freedom on the Internet) iz 2004. godine.

U Odluci 633 ističe se da države članice treba da:

1.preduzmu mere koje će obezbediti da Internet ostane otvoren i javni forum koji promoviše slobodu mišljenja i izražavanja kao prava sadržanih u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, kao i da neguju pristup Internetu u kućama i školama;

2.istraže u potpunosti, gde je to moguće, i krivično gone nasilje i pretnje nasiljem motivisane rasističkim, ksenofobičnim, antisemitskim i drugim sličnim govorom mržnje na Internetu;

3.obezbede treninge za istražitelje i tužioce u gonjenju i kažnjavanju počinilaca krivičnih dela motivisanih rasističkim, ksenofobičnim, antisemitskim i drugim sličnim govorom mržnje na Internetu i da razmenjuju informacije o programima obuke u okviru razmene najboljih iskustava iz prakse;

4.sprovedu studije efikasnosti zakona i drugih mera koje regulišu Internet sadržaje, posebno u odnosu na njihov uticaj na stopu rasističkih, ksenofobičnih i antisemitskih krivičnih dela;

5.podstiču i podržavaju istraživanja o mogućem rasističkom, ksenofobičnom i antisemitskom govoru mržnje na Internetu i zločinima motivisanim ovim stavovima;

6.podstiču, zajedno sa OEBS-om, interakcije usmerene ka rešavanju problema rasističke, ksenofobične i antisemitske propagande na Internetu. OEBS će omogućiti promovisanje razmene najboljih iskustava iz prakse i podsticati interakcije usmerene ka identifikovanju efektivnih pristupa za rešavanje problema takve propagande na Internetu koja ugrožava slobodu informisanja i izražavanja;

7.podstiču formiranje programa za edukaciju dece i mladih o izražavanju stavova motivisanih rasističkim, ksenofobičnim, antisemitskim i sličnim oblicima govora mržnje koji se mogu naći na Internetu. Takođe, po potrebi, države članice i Internet provajderi treba da preduzmu korake da se poveća svest roditelja o primeni softvera za filtriranje koji omogućava veći nadzor i kontrolu nad korišćenjem Interneta od strane dece. Materijali sa uspešanim obrazovnim programima i filtrirajućim softverima treba da budu dostupni, ali i predmet razmene najboljih iskustava iz prakse;

8.podstiču napore nevladinih organizacija u praćenju sadržaja na Internetu koji promovišu govor mržnje i zajednički objave rezultate takvih napora.

Odluka br. 3/04, koja se bavi borbom protiv korišćenja Interneta u terorističke svrhe i Odluka br. 12/04, koja se odnosi na toleranciju i nediskriminaciju, rezultat su rada u okviru konferencije održane u Berlinu 2004. godine. Berlinska konferencija o antisemitizmu i sastanak u Parizu koji je održan iste godine, prethodili su Kordobskoj konferenciji (2005. godine) na kojoj je Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava prezentovala rezultate borbe protiv diskriminacije i promovisala toleranciju. Osnovna tema konferencije koja je okupila veliki broj ministara iz Sjedinjenih Američkih Država, Evropske unije, istočnoevropskih i mediteranskih država, bila je borba protiv antisemitizma i drugih oblika netolerancije na području zemalja članica OEBS-a. Pažnja je posvećena problemima kao što su: antisemitizam i mediji, obrazovanje o holokaustu, borba protiv diskriminacije i netolerancije prema muslimanima, hrišćanima i pripadnicima drugih religija na području zemalja članica OEBS-a, kao i uloga vlada, civilnog društva, škola i medija u borbi protiv predrasuda i u promovisanju tolerancije. Usvojena je Kordobska deklaracija (Cordoba Declaration by the Chairman-in-Office) koja podstiče pripremu posebnih programa obrazovanja za toleranciju i nediskriminaciju u kojima je neophodno “podsticati savetodavne aktivnosti ODIHR-a kojima bi se ohrabrile države članice da u obrazovanje uključe teme u vezi sa holokaustom (sećanje na holokaust i žrtve), kao i da tom cilju prilagode svoja zakonodavstva i sprovođenje zakona, prikupljanje podataka i razmenu najboljih praksi o pitanjima rasističke, ksenofobične i antisemitske propagande na Internetu”. Tri godine kasnije, usvojen je Završni izveštaj[43]. U martu 2010. godine data je zajednička izjava Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava, Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije, Saveta Evrope i Agencije za osnovna prava (FRA) Evropske unije uoči Međunarodnog dana kojim se promoviše eliminacija rasne diskriminacije kojom se najoštrije osuđuju manifestacije rasizma i ksenofobije, sa posebnim akcentom na upotrebi Internet usluga. Oni su istakli da je “opasnost koja dolazi u okviru aktivnosti širenja mržnje preko Interneta odavno prepoznata od strane međunarodne zajednice i da će sve ove organizacije nastojati da posvete posebnu pažnju ovom pitanju”[44]. Između ostalog, nacionalne vlade će ispitati da li nacionalno zakonodavstvo obezbeđuje adekvatnu osnovu da odgovori na zločine motivisane rasističkim, ksenofobičnem, antisemitskim ili drugim sličnim aktivnostima na Internetu. Iz tog razloga, posebno treba insistirati na preduzmanju istraga i borbe protiv ove pojave, kao i na edukaciji stanovništva, pogotovo dece i mladih. Predmet dikusije na ovogodišnjoj konferenciji u Varšavi[45] bila je činjenica da se pri preduzimanju mera u borbi protiv ovakvih sadržaja ne sme ugroziti sloboda govora i izražavanja.

5. EVROPSKA UNIJA

Evropska unija, sama ili u saradnji sa drugim međunarodnim organizacijama, već nekoliko decenija reguliše određena pitanja vezana za Internet i sajber prostor. Jedno od takvih pitanja je i pitanje telekomunikacija, koje su dugo bile u rukama nacionalnih monopola. Evropska komisija je 1987. godine objavila Zelenu knjigu o razvoju zajedničkog tržišta telekomunikacionih usluga i opreme (Towards a Dynamic European Economy, Green Paper on the Development of the Common Market for Telecommunications Services and Equipment), što je predstavljalo prvi korak ka uvođenju konkurencije u sektor telekomunikacija i obezbeđivanju višeg stepena harmonizacije. Danas su telekomunikacije liberalizovane u svim zemljama Evropske unije, mada se i dalje vodi politička borba oko zaštite prava korisnika Interneta u pojedinim zemljama članicama (npr. Francuska je zaustavila reformu da bi se bolje definisali procesi).

U maju 2009. godine, Evropski parlament donosi paket amandmana o telekomunikacijama kojima se dodatno definišu prava korisnika Interneta predviđena prethodnim direktivama: Okvirnom direktivom (Framework Directive); Direktivom o odobrenju (Authorisation Directive); Direktivom o pristupu (Access Directive); Direktivom o univerzalnom servisu (Universal Service Directive); Direktivom o ePrivatnosti (e-Privacy Directive). Tim paketom definisano je 12 najistaknutijih reformi regulatornog okvira evropskog tržišta telekomunikacija:

1.pravo evropskih potrošača da, u jednom radnom danu, promene fiksnog ili mobilnog operatora uz mogućnost zadržavanja svog starog broja telefona (usluga prenosivosti broja);

2.novo evropsko telekomunikaciono telo (BEREC) će imati aktivnu ulogu u obezbeđivanju fer konkurencije i nastojaće da uvede veći stepen doslednosti u okviru propisa kojima se reguliše tržište telekomunikacija;

3.nova Komisija preispitivaće stepen konkurentnosti tržišta i način na koji su nacionalna zakonodavstva regulisala podsticanje konkurencije, nastojeći da, ukoliko primeti propuste, preporuči najbolji način za njihovo korigovanje;

4.nacionalna regulatorna tela dobijaju veću nezavisnost;

5.primena funkcionalnog razdvajanja kao sredstva za prevazilaženje problema konkurencije;

6.bolje upravljanje radio-spektrom i pružanje boljeg širokopojasnog pristupa za sve;

7.podsticanje 3G mobilnih usluga;

8.podsticanje konkurencije i investicija u mreže sledeće generacije;

9.otvorenija i "neutralnija" mreža - zahvaljujući transparentnosti, potrošači će pre potpisivanja ugovora biti obavešteni o prirodi usluge[46] koju će dobiti[47], uključujući i tehnike upravljanja saobraćajem i njihov uticaj na kvalitet usluge, kao i o postojanju bilo kojih drugih ograničenja;

10.priznavanje prava na pristup Internetu;

11.zaštita ličnih podataka potrošača od povreda i neželjenih poruka (spam)[48]. Operatori dobijaju novu odgovornost u vezi sa obradom i čuvanjem informacija. Nova pravila uvode obavezne promene u odnosu na povrede podataka o ličnosti - prvi propis te vrste u Evropi. Provajderi elektronskih komunikacija su dužni da obaveste vlast i korisnike o povredama bezbednosti podataka. Ovo će podstaći bolju zaštitu podataka o ličnosti od strane provajdera elektronskih komunikacionih mreža i usluga. Pored toga, pravila koja se tiču privatnosti i zaštite podataka su proširena, npr. na korišćenje "kolačića" (cookies) i sličnih softverskih "uređaja". Internet korisnici će biti bolje informisani o "kolačićima" i o tome šta se dešava sa njihovim podacima, što će im omogućiti lakšu i veću kontrolu nad njima u praksi. Provajderi Internet usluga će takođe dobiti pravo da štite svoje poslovanje i korisnike kroz dozvoljene akcije usmerene protiv slanja nedozvoljenih poruka[49];

12.bolji pristup uslugama hitne službe.

U novembru 2009. godine, nakon dvogodišnje debate, Evropski parlament usvojio je paket telekom propisa koji evropskim građanima daje jeftinije usluge, više privatnost i brži Internet. Nacionalne vlade, od kojih su neke same tražile načine za sprečavanje Internet piraterije, odbile su da ga prihvate. Samo mesec dana kasnije, ova prava Internet korisnika dopunjena su pravima korisnika telefonskih usluga. Naime, prilikom usvajanja novih telekomunikaconih pravila, Evropski parlament uneo je dopunu koja korisnicima telefonskih usluga daje pravo da se žale nacionalnim sudovima ukoliko se utvrdi nezakonito “distribuiranje” datoteka koje sadrže lične podatke korisnika.

Suštinu ovih aktivnosti i akata predstavlja ispunjenje tri prioriteta politike evropskog informacionog društva i medija:

•kompletiranje jedinstvenog evropskog informacionog prostora koji promoviše otvoreno i konkurentno interno tržište informacionog društva i medija (digitalna konvergencija je konzistentan sistem, pravila informacionog društva i medija bazirana su na brzini, bogatstvu sadržaja, interoperabilnosti i sigurnosti);

•jačanje inovacija i investicija u IKT istraživanjima u cilju promovisanja rasta, većeg broja boljih radnih mesta i nastojanja da se održi evropska pozicija globalnog svetskog lidera, kao i realizacija strategije “i2010” kojom će se smanjiti barijere između istraživačkih rezultata i ekonomske koristi;

•postizanje inkluzivnog informacionog društva Evrope kojim se promoviše rast i obavljanje delatnosti u skladu sa održivim razvojem, obezbeđuje bolji kvalitet usluga, a samim tim i bolji kvalitet života.

Informacije javnog sektora predstavljaju poseban predmet pažnje. Evropska komisija je još 80-tih godina prošlog veka prepoznala značaj uticaja informacija iz javnog sektora na razvoj privrede i nastanak informacionog društva[50]. Tokom narednih godina, bilo je više inicijativa da se pitanje pristupa i korišćenja informacija iz javnog sektora uvrsti u okvir postojeće legislative.

Jedan od glavnih ciljeva uspostavljanja internog tržišta informacija jeste kreiranje uslova za razvoj usluga koje su dostupne širom EU. Informacije iz javnog sektora predstavljaju najvažniji primarni materijal za digitalne proizvode i usluge i postaju sve važniji resurs. Širenje mogućnosti ponovnog korišćenja informacija iz javnog sektora trebalo bi, između ostalog, da omogući evropskim kompanijama da iskoriste svoj potencijal i da doprinesu ekonomskom rastu i stvaranju novih poslova.

Evropska komisija morala je da uvede minimalni stepen harmonizacije nacionalnih pravila i prakse u ponovnom korišćenju dokumenata i informacija iz javnog sektora kako bi se osigurali pravični, proporcionalni i nediskriminatorni uslovi njihovog ponovnog korišćenja jer razlike i nejasnoće u nacionalnim regulativama mogu da uspore i ometu normalno funkcionisanje internog tržišta i pravilan razvoj evropskog informacionog društva. Izostanak minimalnog stepena harmonizacije zakonodavne aktivnosti na nacionalnim nivoima, koja je pokrenuta u brojnim zemljama članicama kako bi se odgovorilo na tehnološke izazove, može da dovede do još većih i značajnijih razlika. Direktiva predstavlja minimum ali ohrabruje i viši stepen harmonizacije.

Jedan od značajnijih problema koji je u vezi sa ovakvim korišćenjem informacija jeste različitost cenovnih politika u zemljama članicama EU, ali i u institucijama u okviru jedne zemlje. Cenovna politika treba da vodi računa o: a) pristupačnosti cene za sve građane; b) potencijalima za korišćenje; i c) konkurenciji. S obzirom na to da su informacije finalni proizvod javnog sektora, suštinski već plaćene od strane obveznika kroz poreze kojima se finansira javni sektor, postavlja se pitanje da li javni sektor ima pravo da dodatno naplaćuje pristup tim informacijama. U slučaju kada neke informacije traži mala grupa zainteresovanih lica, ovakve zahteve svakako ne bi trebalo finansirati novcem svih poreskih obveznika. U svakom slučaju, cenovna politika ni na koji način ne bi smela da sprečava slobodan pristup informacijama za sve građane.

Među brojnim ograničenjima u eksploataciji ovih informacija pojavila su se ona koja se odnose na autorska prava vezana za dokumenta i zaštitu podataka o ličnosti. Zvanična dokumenta u većini zemalja, uključujući i Srbiju, izuzeta su od zaštite autorskih prava. U nekim zemljama, ovo pravilo je prošireno i na druge informacije iz javnog sektora. Postoje bar dva razloga za zaštitu informacija od strane javnog sektora: činjenica da su informacije izvor prihoda – što bi moglo da izazove probleme u oblasti slobodne konkurencije, i briga za integritet informacija. Da li je informacija zaštićena autorskim pravima ili ne, nema poseban uticaj na građane i njihovo pravo na pristup informacijama, ali može itekako imati na eksploataciju i ponovno korišćenje jer se te informacije ne mogu ponovo koristiti u komercijalne svrhe bez dozvole vlasnika/nosioca autorskih prava.

Javna tela poseduju i kreiraju veliku količinu informacija koje mogu biti kategorisane kao podaci o ličnosti. Obrada i postupak čuvanja ovakvih podataka definisani su u Direktivi o zaštiti pojedinaca u vezi sa obradom ličnih podataka i slobodnom kretanju takvih podataka(Directive on the Protection of Individuals with regard to the Processing of Personal Data and Free Movement of such Data)[51],kao što su informacije o stanovništvu, zaposlenju, socijalnom osiguranju, kreditnim registrima. Iako bi privatni sektor mogao biti veoma zainteresovan za ovakve informacije i mogao da ih koristi za istraživanja, marketing i druge svrhe, balansiranje između zaštite i korišćenja podataka predstavlja veoma težak zadatak za sve javne institucije koji zahteva posebnu pažnju.

Odgovornost za same informacije predstavlja još jedno veoma važno pitanje. Naime, da li će javna tela biti suzdržana ili oprezna u deljenju i objavljivanju informacija ako budu morala da budu odgovorna i za kvalitet sadržaja i ispravnost informacija? Jedinstven stav nije postignut.

Najvažniji i najsloženiji akt Evropske unije u odnosno na ponovno korišćenje informacija u javnom sektoru je Direktiva 2003/9 8/EC Evropskog parlamenta i Saveta EU o ponovnom korišćenju informacija iz javnog sektora (Directive 2003/98/EC of the European parliament and of the Council on the Re-use of Public Sector Information)[52]. Usvojena 17. novembra 2003. godine, ona reguliše ponašanje javnih tela kao učesnika na tržištu koji trguju informacijama i podacima - npr. geografskim, statističkim, meteorološkim podacima, ili ih čine dostupnim za ponovno korišćenje.

Cilj Direktive je da dodatno stimuliše ekonomske aktivnosti, inovacije, konkurentnost i da pomogne u evoluciji društva i ekonomije zasnovane na znanju.

Donošenje Direktive stvorilo je nove mogućnosti za digitalnu industriju Unije i eksploatisanje informacija iz javnog sektora u kreiranju informacionih proizvoda i usluga, posebno onih koje se intenzivno koriste i van njenih granica (navigacioni sistemi, meteorološke usluge i sl.).

Evropska komisija predvidela je da bi zemlje članice trebalo da implementiraju odredbe Direktive u svoja zakonodavstva do 1. jula 2005. godine. Takođe, Komisija je imala obavezu da izvrši reviziju stanja i napravi izveštaj za Evropski parlament i Savet do 2008. godine u cilju dobijanja rezultata o stepenu implementacije Direktive u državama članicama. Javna rasprava o daljoj sudbini ovih informacija i reviziji Direktive u odnosu na sa novousvojenu Digitalnu agendu otvorena je 2010. godine[53].

Iako su sve članice do kraja 2008. godine izvršile implementaciju odredaba Direktive u svoje zakonodavstvo, samo 4 članice su to uradile u predviđenom roku zbog čega je Evropska komisija pokrenula 18 postupaka protiv zemlja članica, a Evropski sud pravde je doneo četiri presude za neispunjavanje obaveze implementacije odredaba Direktive.

Zemlje članice implementirale su odredbe Direktive na različite načine:

a.usvajanjem specifičnih mera (zakona) za ponovno korišćenje informacija iz javnog sektora (Belgija, Nemačka, Grčka, Španija, Irska, Italija, Kipar, Luksemburg, Malta, Rumunija i Velika Britanija);

b.kombinacijom novih mera koje se posebno bave ponovnim korišćenjem informacija iz javnog sektora i starih propisa koji datiraju pre Direktive (Danska, Austrija, Slovenija i Švedska);

c.prilagođavanjem pravnog okvira za pristup dokumentima uključivanjem i ponovnim korišćenjem informacija iz javnog sektora (Bugarska, Češka, Finska, Francuska, Litvanija, Letonija, Holandija i Portugal);

d.izostavljanjem specifičnih odredbi o ponovnom korišćenju (Estonija, Mađarska, Poljska i Slovačka).

Sama Evropska komisija primenjuje principe date u Direktivi o informacijama javnog sektora na sopstvene dokumente kroz politiku ponovnog korišćenja dajući time primer drugima. Ona ide i dalje u primeni ovakvih principa, omogućavajući slobodan pristup sopstvenim dokumentima i njihovo ponovno korišćenje od strane trećih lica primenjujući pritom politiku marginalnih cena[54].

Evropska komisija je uspostavila sistem praćenja uticaja Direktive u zemljama članicama i u okviru njega uspostavila kriterijume za ocenu. Raspon ocene je od 0 do 20. Samo Velika Britanija ima ocenu 15. U drugu kategoriju spadaju Irska i Slovenija sa ocenom 8. Ocene ostalih zemalja variraju između 1 i 5. Jedina zemlja koja nije implementirala odredbe Direktive je Švajcarska[55].

U toku 2010. godine formirano je više radnih grupa koje treba da pomognu Komisiji u pripremi ekonomske studije ponovnog koriščenja informacija javnog sektora[56].

Probleme u vezi sa zaštitom ljudskih prava koje su prouzrokovale povećane mogućnosti i novi načini obrade podataka o ličnosti doveli su to toga da se Evropska unija opredeli za dopunu Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms)[57] i Direktive o zaštiti pojedinaca u vezi sa obradom ličnih podataka i slobodnom kretanju takvih podataka. Pored novih pojmova i definicija, počevši od podataka o ličnosti, preko obrade podataka, sistema dosijea, kontrolora, procesora (obrađivača) podataka, treće strane, pa do korisnika i pristanka subjekta podataka, Direktiva utvrđuje dalekosežnost primene nacionalnih prava. Od svih pomenutih pojmova, najznačajniji su: podaci o ličnosti (personal data) koji podrazumevaju svaku informaciju koja se odnosi na identifikovanu ili osobu koja može biti direktno ili indirektno identifikovana (data subject), posebno na osnovu indentifikacionog broja ili nekog drugog obeležja specifičnog za njen fizički, psihički, mentalni, ekonomski ili socijalni identitet. Drugi pojam koji je izuzetno bitnan je obrada podataka (data processing) pod kojom se podrazumeva jedna ili skup operacija koje se automatski ili na bilo koji drugi način obavljaju nad podacima o ličnosti: prikupljanje, unošenje, organizovanje, skladištenje, adaptiranje, pretraživanje, dostavljanje, korišćenje i pokazivanje transmitovanjem, disiminacijom ili na bilo kakav drugi način, blokiranje, brisanje ili uništavanje.

U drugom delu Direktive ističe se pet osnovnih principa legitimnosti obrade: a) poštena i zakonita obrada; b) prikupljanje za određene, eksplicitne i opravdane svrhe i inkompatibilno obrađivanje; c) adekvatnost podataka, relevantnost i ograničenost u broju u skladu sa svrhama za koje su prikupljeni i/ili nekim budućim svrhama; tačnost i, ukoliko je potrebno, svakodnevno ažuriranje; e) oblik koji dozvoljava identifikaciju subjekta podataka samo u intervalu koji je nužan za ostvarivanje svrhe (sadašnje ili buduće), a ako su u pitanju istorijske, statističke ili naučne svrhe, tada ih je moguće čuvati i duže ali samo uz odgovarajuću zaštitu. Direktiva posebno određuje obavezu država članica da zabrane obradu podataka o ličnosti koji odaju rasno ili etničko poreklo, politička uverenja, religijska i psihofizička ubeđenja, članstvo u sindikatu, kao i podataka koji se odnose na seksualni život i zdravlje. Ovi podaci se ipak mogu, u strogo propisanim uslovima, obrađivati, npr. samo ako subjekt potvrdi svoj izričiti pristanak ili ako je obrada neophodna radi zaštite njegovih vitalnih interesa.

Transfer podataka o ličnosti u treće zemlje sadržaj je četvrtog dela i posebno je značajan jer ga Direktiva dozvoljava ali samo ako te zemlje, u odnosu na osiguranje i adekvatni stepen zaštite ovih podataka, sa njom usklade svoja nacionalna zakonodavstva. Treće zemlje obavezne su da sarađuju sa Komisijom EU, a ako ona utvrdi neadekvatnost zaštite podataka, onda države članice mogu preduzeti neophodne mere da zaštite svaki transfer.

Šesti deo propisuje ovlašćenja supervizora koji može biti jedan ili više javnih organa u svakoj državi članici koji su obavezni da na svojoj teritoriji posmatraju primenu odredbi Direktive. Supervizor je, po odredbama Direktive, potpuno nezavisan u radu. Članovi i zaposleni imaju obavezu da, u toku i nakon završetka rada čuvaju, kao profesionalne tajne, sve poverljive podatke koji su im bili dostupni tokom rada. Najvažnija ovlašćenja supervizora su: ovlašćenje za istragu, ovlašćenje za intervenciju i ovlašćenje za učešće u pravnim postupcima. U okviru ovog dela data su i ovlašćenja i obaveze Radnog tela za zaštitu pojedinaca u odnosu na obradu podataka o ličnosti (Working Party on the Protection of Individuals with regard to the Processing of Personal Data). Radno telo je savetodavno i nezavisno telo sastavljeno od predstavnika supervizora svake države članice, predstavnika jednog ili više organa Unije kao institucije ili tela i predstavnika Komisije. Ovo telo donosi odluke prostom većinom, a može, između ostalog, davati mišljenje Komisiji o nivou zaštite u Uniji i u trećim zemljama ili preporuke koje će razmatrati Komisija i Komitet, a ponekad i Evropski parlament i Savet.

Nakon dve godine, u cilju što bolje zaštite privatnosti komunikacija preko javnih mreža nezavisno od tehnologije, Direktiva je dopunjena.

Nakon toga doneta je i nova Direktiva o privatnosti i elektronskim komunikacijama (Directive 2002/58/Ec Of The European Parliament And Of The Council Of 12 July 2002 Concerning The Processing Of Personal Data And The Protection Of Privacy In The Electronic Communications Sector (Directive On Privacy And Electronic Communications)) u kojoj se zahteva obezbeđenje prava i sloboda svih fizičkih lica u odnosu na obradu podataka o ličnosti, posebno kada je u pitanju pravo na privatnost, kako bi se obezbedio njihov slobodan protok. Drugim rečima, cilj je zaštita osnovnih prava i sloboda pojedinaca, a posebno pravo na privatnost, kao i zaštita legitimnih interesa pravnih lica u vezi sa obradom podataka o ličnosti u sektoru elektronskih komunikacija.

Primena Direktive vrši se u domenu obrade podataka o ličnosti, u okviru javnog pružanja elektronskih komunikacionih usluga. Ona se ne kosi sa „ovlašćenjem“ države da u okviru zakonskih odredbi prati elektronske komunikacione usluge niti sa preduzimanjem mera u skladu sa Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i njenim interpretacijama od strane Evropskog suda za ljudska prava. Mere praćenja usluga elektronskih komunikacija moraju biti zasnovane na nacionalnim zakonima i stvarno neophodne radi:

•zaštite javne i državne bezbednosti;

•odbrane i aktivnosti država u oblasti krivičnih postupaka;

•ispunjenja ciljeva i potreba demokratskog društva.

Intenzivna upotreba računara i mobilnih uređaja otvorila je mnoge mogućnosti za pristup udaljenim uređajima i podacima, pa i instaliranje ili upisivanje podataka bez znanja korisnika. Iako su neki od ovih upada potpuno bezopasni po korisnika, činjenica je da u većini slučajeva korisnik nije svestan ovih radnji i nema načina da ih kontroliše ili zaustavi. Direktiva propisuje da se udaljeni pristup i upisivanje podataka ne može odvijati bez znanja i odobrenja korisnika, kao i da korisnik mora dobiti informaciju o svim takvim aktivnostima i imati mogućnost da takve aktivnosti ne odobri.

Tokom korišćenja mobilnih uređaja, korisnici ostavljaju trag o svojoj aktivnosti u sistemima koji služe za prenošenje komunikacija. Direktiva o zaštiti privatnosti i elektronskim komunikacijama propisuje da podaci o telekomunikacionom saobraćaju korisnika, koji se obrađuju i čuvaju od strane pružalaca javnih mreža ili usluga, moraju, nakon izvesnog vremena, biti obrisani ili anonimni ukoliko više nisu neophodni za prenos komunikacija. Podaci o ovom saobraćaju koji se koriste u cilju obračuna i naplate troškova korisnicima ili za obračun troškova međusobnog povezivanja (interkonekcije) operatora, mogu biti obrađivani, ali je obrada dozvoljena samo do kraja zakonom predviđenog vremena za koje je moguće zahtevati račun ili tražiti sredstva.

Obradom podataka o telekomunikacionom saobraćaju mogu se baviti samo osobe koje deluju u okviru provajdera javnih komunikacionih mreža i usluga, kao i osobe koje rade na naplati ili kontroli mrežnog saobraćaja, upitima korisnika, otkrivanju prevara, marketingu elektronskih komunikacija ili pružanju usluga sa dodatnom vrednošću.

Provajder javno dostupnih mreža i usluga elektronskih komunikacija mora da preduzme tehničke i organizacione mere kako bi garantovao bezbednost sopstvenih mreža i usluga, a nivo bezbednosti mora biti proporcionalan procenjenom riziku. Ukoliko provajder usluga nije u stanju da pruži garancije bezbednosti, dužan je da informiše korisnike o mogućim rizicima i šteti koja može da nastane, kao i o načinima zaštite komunikacija.

Zemlje članice garantuju poverljivost komunikacija i telekomunikacionog saobraćaja (kao što su telefonski razgovori, SMS/MMS, elektronska pošta i sl.). Slušanje, snimanje ili neki drugi vid presretanja ili nadzora komunikacija i telekomunikacionog saobraćaja od strane trećeg lica bez odobrenja korisnika dozvoljeno je samo uz sudski nalog za nadzor. Ova zabrana ne sprečava tehničko čuvanje podataka koji su neophodni u cilju prenosa komunikacija bez ugrožavanja principa poverljivosti, niti utiče na bilo koje zakonske odbrambene mere beleženja komunikacija i telekomunikacionog saobraćaja radi dobijanja dokaza o izvršenim komercijalnim transakcijama ili bilo kojoj drugoj poslovnoj komunikaciji.

Pored Evropskog parlamenta, Saveta, Komisije, Suda, Komiteta i drugih tela, veoma su značajne aktivnosti inokosnih organa kakav je Evropski Ombudsman (European Ombudsman) i Evropski supervizor za zaštitu podataka (European Data Protection Supervisor - EDPS). Dok ombudsman donosi odluke, predloge preporuka i izveštaje, supervisor daje mišljenja, priprema i objavljuje analize i elaborate (npr. Position paper on the role of Data Protection Officers in ensuring effective compliance with Regulation (EC) 45/2001; Public Access to Documents and Data Protection, 2005; The EDPS and EU Research and Technological Development Policy paper, 2008) i izveštaje (npr. poslednji izveštaj dat je za 2008. godinu).

Supervizor takođe vrši prethodne provere, ankete, inspekcije, izdaje mišljenja ili komentare na predloge zakona, objavljuje tekstove o različitim aspektima zaštite podataka koji su relevantni za njegov rad i na taj način promoviše ”kulturu zaštite podataka u institucijama i organima EU”. Tri osnovna stuba rada supervizora su kontrola, konsultovanje i saradnja.

Ombudsman se nalazi između pojedinaca i institucija sa ciljem da pruži pomoć u slučajevima “loše uprave” kada se krši pravo, ne poštuju principi dobre prakse ili se ugrožavaju ljudska prava. Njemu se žale građani EU, poslovni subjekti, udruženja ili druga tela sa sedištem u Uniji (npr. samo u 2008. registrovano je ukupno 3406 pritužbi, a od toga je u 80% slučajeva pokrenut postupak. Od ukupnog broja registrovanih pritužbi, 60% je podneto elektronski. Najviše je podneto sa Malte i iz Luksemburga, 36% je podneto zbog netransparentnosti i uskraćivanja informacija, a 5% zbog diskriminacije. Pritužbe su više podnoslili pojedinci nego drugi subjekti i to najviše protiv Evropske komisije, a najmanje protiv Evropske kancelarije protiv prevara). Glavni predmeti preispitivanja su:

•otvorenost, javnost i pristup podacima o ličnosti (javni pristup dokumentima, javni pristup informacijama, zaštita ličnih podataka i prava subjekta da pristupi podacima);

•komisija, kao “čuvar” Ugovora;

•nagrade za tendere i grantove;

•izvršenje ugovora;

•propisi o administraciji i zaposlenima;

•konkurencija i izbor procedure;

•institucionalna politika i druga pitanja[58].

Evropski ombudsman, pozivajući se na Lisabonski ugovor[59], zahteva od organa i tela EU da budu transparentni u radu i da omoguće evropskim građanima dostupnost svih informacija[60].

Evropski parlament, Savet Evropske unije i Evropska komisija osnovali su Evropsku agenciju za mrežu i informacionu sigurnost (European Network and Information Security Agency – ENISA) 2004. godine u cilju jačanja evropske koordinacije u obezbeđivanju informacione sigurnosti. Agencija to postiže: a) iniciranjem zajedničkog evropskog stava o problemima koji se odnose na informacionu sigurnost; b) pružanjem pomoći nadležnim nacionalnim telima u primeni mera EU koje se odnose na mrežnu i informacionu sigurnost; i c) analiziranjem podataka koji se na nju odnose. U oktobru 2010. godine ENISA je razmatrala material pod nazivom “Stuxnet” zlonamerni računarski virus: paradigma zaštite pri pretnji ključnoj informacionoj infrastrukturi (“Stuxnet” malware: a paradigm shift in threats and Critical Information Infrastructure Protection)[61], a mesec dana pre toga održan je trening tipa “dry- run” na temu “CYBER EUROPE 2010’ - the 1^st pan-European CIIP exercise” za 21 predstavnika iz raznih zemalja. Ovaj trening pripremljen je, između ostalog, i na osnovu više izveštaja (npr. New Report: Incentives & challenges for cyber security information sharing, Sep 10, 2010; key security actors, strategies, & good practices in Europe mapped, Sep.21, 2010) koji su pripremani u toku višegodišnjeg rada[62]. Da bi se poboljšalo stanje sigurnosti informacione infrastrukture, u okviru ove Agencije formiran je Evropski forum zemalja članica (European Forum of Member States - EFMS) radi razmene informacija i dobre dobre prakse u okviru politike bezbednosti[63].

6. ZAKLJUČAK

Evropsko pravo je u regulisanju računarskih mreža i sajber prostora doživelo višestruke preobražaje. Prvo, moralo je da menja način reagovanja. Tradicionalni pravni instituti i principi doživeli su potrese i morali su brzo da se prilagode novim izazovima i menjaju. To, inače, nije svojstveno ovom pravu[64], jer su njemu trebali vekovi ili bar desetine godina za promene (koliko je samo trebalo vremena da se uvede pravo intelektualne svojine, faks kao dokaz, pravila humanitarnog i međunarodnog krivičnog prava u korpus evropskog prava)[65]. Drugo, menja se broj i dinamika akata koji se donose. Dugotrajni i postepeni procesi pripreme i donošenja zamenjeni su relativno brzom reakcijom (pragmatičnost američkog prava “zarazila” je i evropsko pravo). Umesto da se ide na sveobuhvatnost pojedinačnog akta, ide se na parcijalnost i post festum harmonizaciju. Treće, sinergija raznih evropskih organizacija obezbeđuje veću primenljivost i obuhvatnost. Mnogi problemi su ranije rešavani u okviru pojedinačnih evropskih organizacija i često su imali protivurečna rešenja. Sada je to zamenjeno zajedničkim delovanjem ne samo u donošenju, već i pripremi. Umesto donošenja na svim “zakonodavnim” telima, akti se donose na jednom, a važenje se prostire na sve. Izmešanost nadležnosti radi efikasnosti, brzine i kvaliteta, postali su nužnost u regulaciji[66]. I četvrto, sudske odluke postaju nezaobilazni izvor prava što, takođe, nije svojstveno evropskom kontinentalnom pravu nasuprot Common Law sistemu.

Literatura

[1]“2^nd Informal meeting of the European Forum for Member States“, http://www.enisa.europa.eu/act/res/workshops-1/2009/2nd-meeting-of-the-european-forum/2nd-informal-meeting-of-the-european-forum-for-member-states

[2]“Annual Report The European Ombudsman 2008”, www.ombudsman.europa.eu, 2009

[3]“Commission's PSI Group and sub-working groups on Economic Indicators and PSI Charging Models“, http://ec.europa.eu/information_society/policy/psi/index_en.htm

[4]“Communication on the activities of the Committee of Ministers Report by the Chair of the Committee of Ministers to the Parliamentary Assembly”, https://wcd.coe.int/ViewDoc.jsp?Ref=CM/AS(2010)7&Language=lanEnglish&Ver=rev&BackColorInternet=9999CC&BackColorIntranet=FFBB55&BackColorLogged=FFAC75, 2010

[5]“Concept Note on Participation”, http://www.unicef.org/india/Concept_note_on_participation.pdf

[6]“Conference on Unprotected Work, Invisible Exploitation: Trafficking for the Purpose of Domestic Servitude”, Vienna, http://www.osce.org/cthb/documents.html?lsi=true&grp=520&limit=10&pos=10, 2010

[7]“Convention on Cybercrime”, Budapest, http://conventions.coe.int/Treaty/EN/Treaties/html/185.htm

[8]“Decision No. 607 Combating Anti-Semitism”, http://www.osce.org/cthb/documents.html?lsi=true&grp=520&limit=10&pos=10

[9]“Declaration of the Committee of Ministers on network neutrality”, http://www.coe.int/t/dghl/standardsetting/media

[10]“Declaration of the Committee of Ministers on the Digital Agenda for Europe”, material via Internet, 2010

[11]“Declaration of the Committee of Ministers on the management of the Internet protocol address resources in the public interest”, http://www.coe.int/t/dghl/standardsetting/media, 2010

[12]“Digital Agenda for Europe lists the revision of the Directive 2003/98/EC on the re-use of public sector information (PSI Directive) among its first key actions,

[13]“Directive 2002/227EC on universal service and users' rights relating to electronic communications networks and services (Universal Service Directive)”, material via Internet

[14]“Direktiva 95/46/EC Evropskog parlamenta i Saveta o zaštiti pojedinaca u pogledu obrade ličnih podataka i slobodnog prometa takvih podataka“, 1995.

[15]“European human rights bodies call for decisive action against racism and xenophobia”, http://www.osce.org/item/43144.html

[16]“Granada Ministerial Declaration on the European Digital Agenda was agreed on the occasion of the Informal Ministerial Meeting in Granada”, Spain, http://www.coe.int/t/dghl/standardsetting/media, 2010

[17]“Incitement to hatred vs. freedom of expression: Challenges of combating hate crimes motivated by hate on the Internet”, http://tandis.odihr.pl/?p=qu-ev,events,1003expcyb&id=0

[18]“New Council of Europe committee on human rights and internet”, http://www.edri.org/edrigram/number 2.25/humanrights

[19]“Priority to Privacy”, http://www.eprivacy.com/ audiences/en/privacy_seekers.html

[20]“Recommendation No. 6 on Combating the Dissemination of Racist, Xenophobic and Antisemitic material via the Internet”,

[21]“Treaty of Lisbon amending the Treaty on European Union and the Treaty establishing the European Community“, Lisbon, http://eur-lex.europa.eu/ JOHtml.do?uri=OJ:C:2007:306:SOM:EN:HTML, 2007

[22]Cleynenbreugel Van P., “European Law in Times of European Governance. A Legal Theory Inquiry into the Doctrinal Perceptions on European Law and European Governance”, http://www.law.kuleuven.be/ jura/art/45n3/vancleynenbreugel.html

[23]Dragićević N., “Ponovno korišćenje informacija u javnom sektoru“, diplomski rad, mentor dr Mirjana Drakulić, FON, 2009.

[24]Drakulić M., Drakulić R., “Pravo pojedinca na zaštitu od nedozvoljenih i štetinih sadsržaja u globalnim računarskim mrežama”, studija, YUCOM, Fond za otvoreno društvo, 2000.

[25]Drakulić M., Drakulić R., “Regulacija Interneta”, studija, RATEL, 2010.

[26]ENISA, “Quarterly Review, Reports, Position Papers“, http://www.enisa.europa.eu/publications

[27]http://ec.europa.eu/information_society/policy/psi/docs/pdfs/directive/psi_directive_en.pdf

[28]http://www.enisa.europa.eu/media/press-releases/eu-agency-analysis-of-2018stuxnet2019-malware-a-paradigm-shift-in-threats-and-critical-information-infrastructure-protection-1

[29]ITU, “Valletta Action Plan”, material via Internet

[30]Kamminga M.T., Scheinin M., “The Impact of Human Rights Law”, Oxford University Press, 2009

[31]Klug H., “Straining the Law: Conflicting Legal Premises and the Governance of Aquatic Resources”, Society & Natural Resources: An International Journal, 1521-0723, Volume 15, Issue 8, 2002, Pages 693 – 707

[32]Mayer C.F., “Europa and the Internet: The Old World and the New Medium”, http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=233564

[33]Mayer-Schönberger V., “The Shape of Governance: Analyzing the World of Internet Regulation”, http://www.vmsweb.net/attachments/Govshape.pdf

[34]MEPSIR Study, http://ec.europa.eu/information_society/policy/psi/mepsir/index_en.htm

[35]Mitrović D., “O naučnosti nekoliko savremenih multidisciplinarnih pravnih teorija“, Anali pravnog fakulteta u Beogradu, br. 1-/2009.

[36]Mussington D., “The Profileration Chalanges of Cyberspace“, http://www.yorku.ca/yciss/publications/CyberspacePart2.pdf

[37]Official Journal of the European Communities, no. L281, 1995.

[38]Ombudsman, “Citizens have a right to know what the EU administration is doing“, http://www.ombudsman.europa.eu/press/release. faces/en/5320/html.bookmark

[39]OSCE, “Combating trafficking in human beings with particular focus with particular focus on trafficking in children”, http://www.osce.org/documents/osce/2010 /10/47020_en.pdf

[40]OSCE, “Role of National Institutions against Discrimination in Combating Racism And Xenophobia with a Special Focus on Persons belonging to National Minorities and Migrants“, Vienna. http://www.osce.org/documents/html/pdftohtml/33849_en.pdf.html, 2008

[41]Perritt H.H., “The Internet as a Threat to Sovereignty? Thoughts on the Internet’s Role in Strengthening National and Global Governance”, www.bepress.com

[42]Savet Evrope, “Deklaracija Saveta Evrope o slobodi komunikacija na Internetu”, material via Internet

[43]Serrano A.S., “Internet Regulation and the Role of International Law”, http://www.mpil.de/shared/data/pdf/pdfmpunyb/06_antoniov.pdf

[44]Stanulova M., “Has Humanitarian intervention Become an Exception of the Prohibition of the Use of Force in Article 2(4) of the UN Charter”,
http://www.atlantic-community.org/app/webroot/files /articlepdf/Stanulova_Humanitarian Intervention.pdf

[45]Thomsen R.S., Straubhaar J.D., Bolyard D.M., “Ethnomethodology and the study of online communities: exploring the cyber streets”, http://informationr.net/ir/4-1/paper50.html?ref= BenimShopum.com

[46]UN Commission on human rights, “Declaration on the Right to Development”, 1986

[47]UN General Assembly, “Declaration of Legal Principles Governing the Activities of States in the Exploration and Use of Outer Space”, http://www.oosa.unvienna.org/oosa/SpaceLaw/outer spt.html, 1962

Autori

Autori su zaposleni na Fakultetu organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu i bave se regulisanjem informaciono-komunikacionih tehnologija, informacionih sistema i mreža. Učestvovali su u pripremi zakonskih rešenja vezanih za srodna prava intelektualne svojine, kompjuterski/sajber kriminal, elektronsko poslovanje, zaštitu podataka. Uradili su niz studija i projekata: Internet i terorizam; E-vlada – koncept informatizacije javne uprave; Pravo na zaštitu od nedozvoljenih i štetnih sadržaja u globalnim računarskim mrežama; Zaštita dece na Internetu, Informacione tehnologije i privatnost, i dr. Objavili su niz radova i knjiga. Učestvovali su u radu i predsedavali domaćim i međunarodnim skupovima iz ovih oblasti. Mirjana Drakulić je diplomirala, magistrirala i doktorirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Redovni je profesor za oblast kompjuterskog, sajber i poslovnog prava. Ratimir Drakulić diplomirao je i magistrirao na Fakultetu organizacionih nauka. Asistent je na predmetima Uvod u informacione sisteme i Osnove informaciono-komunikacionih tehnologija.

---