CASOPIS REPUBLICKE AGENCIJE ZA TELEKOMUNIKACIJE

SADRŽAJ

U ovom radu se daje pregled raspoloživih tehnologija za izgradnju mreža za pristup sledeće generacije (NGA - Next Generation Access) i ukazuje na potencijalne mogućnosti koje alternativni operatori imaju za pristup u takvim mrežama.

1. RASPOLOŽIVE TEHNOLOGIJE

Veze između krajnjih centrala i krajnjih korisnika još uvek su, u većini mreža za pristup na globalnom nivou, realizovane pretežno preko kablova sa simetričnim bakarnim paricama, položenih uglavnom u kablovsku kanalizaciju, ili postavljenih delom i po stubovima. Iako su krajnje centrale u većini slučajeva povezane na okosnicu mreže kablova sa optičkim vlaknima, protok koji je korisnicima na raspolaganju ograničen je, i to, pre svega, dužinom i kvalitetom lokalne bakarne petlje.

-skraćivanjem pretplatničke petlje tako što se DSL uređaji (DSLAM-ovi) postavljaju bliže korisniku (instaliraju se bilo u ulični kabinet bilo u kabinet u nekom od stambenih objekata). U ovom scenariju za povezivanje DSLAM-ova sa komutacionim čvorom trebalo bi koristiti kabl sa optičkim vlaknima;

-korišćenjem naprednije DSL tehnologije na lokaciji MDF-a ili kabineta;

-instaliranjem optičke petlje koja terminira na lokaciji korisnika, ili što bliže njoj.

U svim rešenjima koja su danas na raspolaganju, uključujući i ona kratkoročna, neophodno je korišćenje optičkog kabla u nekoj od mogućih varijanti. Raspoložive opcije se međusobno mogu razlikovati i po tome na kojoj udaljenosti od korisnika se nalazi tačka distribucije usluga, koja je sa komutacionim čvorom u mreži povezana kablom sa optičkim vlaknima:

-optika do uličnog kabineta (korišćenjem ADSL2+ i/ili VDSL/VDSL2) i

-optika do zgrade ili optika do domaćinstva (postoje i neke druge varijante FTTx, slične navedenima, uz razlike nebitne za ovu analizu, koje se označavaju kao Fibre to the Curb (FTTCurb), Fibre to the Node (FTTN) ili Fibre to the Premises (FTTP)).

Ne postoji jedinstvena FTTx arhitektura koja bi bila najpodesnija u svim okolnostima i/ili za sve operatore. Operatori moraju sami da donesu odgovarajuću odluku baziranu na sopstvenoj strategiji u izboru i načinu pružanja

usluga, vodeći računa o povraćaju uloženih sredstava u prihvatljivom roku. Prilikom donošenja odluke, moraju se uzeti u obzir brojni faktori, kao što su postojeća infrastruktura (na primer kabl sa optičkim vlaknima, kanalizacija), lokacija mreže, troškovi izgradnje mreže, gustina pretplatnika, ali i neka administrativna ograničenja koja proističu iz važećih zakona i propisa u oblasti izgradnje (kao što su, na primer, uslovi za dobijanje dozvole za gradnju, itd.). Investicija u NGA se takođe mora sagledati i u kontekstu ukupne migracije ka „All IP“ mrežama, vodeći, pored ostalog, računa i tome da će verovatno biti neophodno izvršiti reorganizaciju mrežnih čvorova na nižem nivou od postojećeg (koji je tradicionalno nivo komutacionog čvora, odnosno krajnje centrale).

Slika 2. Potencijalne tačke pristupa u lokalnoj petlji realizovanoj korišćenjem različitih tehnologija

Za potrebe ove analize, razmotriće se nešto detaljnije sledeći scenariji koji se smatraju najverovatnijim u realizaciji NGA mreža:

-optika do kabineta – hibridno rešenje u kome se optika postavlja od komutacionog čvora do uličnog kabineta, a bakarna petlja se koristi od uličnog kabineta do krajnjeg korisnika;

-optika do zgrade - kabl sa optičkim vlaknima se polaže do zgrade (obično do podruma ili prizemlja zgrade), veoma blizu lokacije korisnika, a odatle do korisnika se koristi bakarna infrastruktura. U tehničkom pogledu, to se može realizovati i kao „hibridno“ rešenje, ako se aktivni uređaj na kome se završava optika poveže sa korisnikom primenom DSL tehnologije po bakarnom ožičenju u zgradi („vertikalno“ ožičenje);

-optika do domaćinstva – rešenje u kome se kabl sa optičkim vlaknima koristi na celoj dužini između komutacionog čvora i lokacije korisnika.

U svim ovim rešenjima zajednička crta je „horizontalna“ ekstenzija optičke metro mreže, bez obzira da li se radi o optici do kabineta ili do lokacije na kojoj se nalazi korisnik.

Koji će scenario izabrati operator za realizaciju mreže za pristup sledeće generacije zavisi od više faktora, kao što su očekivani zahtevi korisnika, aktuelni razvoj mreže i njene

specifičnosti, sadašnja ili buduća uska grla, konkurentsko okruženje na tržištu i politika regulative nacionalnog regulatornog tela.

Na Slici 2. prikazani su, u različitim scenarijima, lokalna petlja i potencijalne tačke na kojima novi operator može da dobije pristup [2].

Ovi scenariji se mogu koristiti kao osnovni za analizu regulatornih izazova koji proizilaze iz promena u infrastrukturi pristupa, posebno u pogledu definicija tržišta, analize tržišta i, u slučaju da se utvrdi prisustvo SMP-a (operatora sa značajnom tržišnom snagom), nametanja posebnih regulatornih obaveza (remedies) u cilju prevazilaženja problema identifikovanih u očuvanju prava konkurencije. Pored drugih efekata, arhitektura lokalne petlje može da utiče i na tržišta 11 i 12 (prema preporuci iz 2007. godine, to su tržišta 4 i 5, [3] [4]), uključujući pristup lokalnoj petlji i/ili skraćenoj lokalnoj petlji, raščlanjivanje potpetlje i pristup protoku (Slika 2.).

1.1. Scenario I: Optika do kabineta (FTTC - Fibre To The Cabinet)

Između kabineta i krajnjeg korisnika na skraćenoj bakarnoj trasi se može koristiti napredna VDSL tehnologija, ugradnjom odgovarajuće aktivne opreme u kabinet. Prednost VDSL tehnologije u uličnom kabinetu ogleda se u većem protoku koji će biti na raspolaganju korisnicima. Dovođenjem optike do nivoa uličnog kabineta, operatori imaju priliku da svoje DSL mreže velikog protoka ponude većem broju korisnika nego ranije.

Skraćivanje lokalne petlje uz primenu VDSL tehnologije uveliko je realizovano u mnogim zemljama EU. Istovremeno, skraćivanje lokalne petlje otvara pitanje sudbine infrastrukture koja sa stanovišta SMP operatora više nema saobraćajnu funkciju. Evropski operatori u tom delu nemaju zajednički stav. Primera radi, nemački SMP operator, Deutsche Telekom, iako gradi naprednu mrežu skraćivanjem lokalne petlje uz primenu VDSL tehnologije, zadržava postojeće glavne razdelnike i bakarnu infrastrukturu između glavnog razdelnika i uličnog kabineta [5]. S druge strane, holandski dominantni operator, KPN, planira implementaciju nove optičke infrastrukture u lokalnu petlju i namerava da demontira glavne razdelnike, koji se više neće koristiti [6].

Infrastruktura u pristupu uz korišćenje napredne VDSL tehnologije omogućava pružanje simetričnih protoka i do 100 Mbit/s i, kao u slučaju ADSL2+, omogućava pružanje širokopojasnih usluga, kao što je HDTV (High Definition TV). U odnosu na ADSL2+, u povoljnim okolnostima (kraća petlja), VDSL pristup obezbeđuje veće protoke između DSLAM-a i korisnika, u direktnom smeru za faktor 2,5, a u povratnom smeru za faktor 5 do 10, kao što je prikazano na Slici 3. [7]. Korišćenjem tehnologije VDSL2 na tržištu su već realizovana brojna rešenja sa protokom od 50 Mbit/s u direktnom smeru.

Na osnovu iznetog, sledi da većina dominantnih operatora nema ni potrebu ni ekonomski interes da zadrži paralelnu bakarnu infrastrukturu između kabineta i MDF-a (isključivanje bakarne infrastrukture između MDF-a i uličnih kabineta, kao i samog MDF-a, dovelo bi u pitanje održivost daljeg pružanja usluga alternativnih operatora, čiji se rad zasniva na korišćenju pristupa raščlanjenoj petlji na lokaciji MDF-a. U toj situaciji, nacionalno regulatorno telo ima obavezu da profiliše odgovarajuće regulatorne mere, kako bi se zaštitio rad konkurencije). To regulatorna tela stavlja pred ozbiljan zadatak profilisanja rešenja koje neće opteretiti dominantne operatore viškom nepotrebne bakarne infrastrukture, a istovremeno će omogućiti da konkurentni operatori koji su koristili lokacije MDF-a za pristup infrastrukturi i pružanje usluga, dobiju prihvatljive alternative za pristup.

U gornjem hijerarhijskom sloju mreže, potrebno je da se na lokaciji komutacionog čvora i/ili drugih čvorova metro-okosnice instalira Ethernet switch (uvođenje ADSL i VDSL tehnologije vezano je za zamenu ATM tehnologije Ethernet/IP tehnologijom u backhaul, odnosno koncentracionoj mreži), u kome bi se procesirao sabraćaj sa više DSLAM-ova instaliranih u kabinetima (oko 30 po switch-u). MDF se može zadržati, ali i ne mora, kao čvor u mreži. Važno pitanje je da li će postojeći MDF-ovi u lokalnim komutacionim čvorovima ostati aktivni i kakav će stav zauzeti nacionalno regulatorno telo po pitanju migracije operatora sa MDF-a ka SDF-u. Takođe je moguće da će, u okviru rekonfiguracije mreže SMP operatora, neki MDF-ovi dobiti status čvorova višeg hijerarhijskog nivoa, u kojima će se koncentrisati saobraćaj sa drugih MDF-ova (metro čvor ili čvor u okosnici).

Optika uvedena između uličnog kabineta i komutacionog čvora u FTTC scenariju može se smatrati perspektivnim rešenjem, jer se u daljem razvoju mreže za pristup može koristiti i tehnologija pasivnih optičkih mreža (PON).

Odlike i performanse xDSL tehnologija su održive samo pod uslovom da se koristi isključivo jedna vrsta tehnologije na izabranim paricama. U slučaju implementacije različitih xDSL tehnologija i smeštaja DSLAM-ova na različitim distancama i lokacijama (glavni razdelnik, međurazdelnik, ulični kabinet), situacija se usložnjava. Zračenje iz jedne parice utiče na signale u drugim paricama kabla (različiti spektri emitovanja, različite snage u zavisnosti od tehnologije i tačke insertovanja, različiti modulacioni kodovi) smanjujući brzine u direktnom i povratnom smeru. Ograničenjem mogućih konfiguracija, mogu se minimizirati posledice interferencije.

Slika 5. FTTB koncept optičke mreže za pristup

1.2. Scenario II: Optika do zgrade (FTTB, Fibre to the Building)

Kao što je ranije napomenuto, u rešenju FTTB (Slika 5.) kabl sa optičkim vlaknima se vodi do zgrade (obično do podruma ili prizemlja zgrade), veoma blizu lokacije korisnika. Dalje se mreža može izvesti prema korisnicima kao tačka – tačka (point-to-point), ili tačka – više tačaka (point-to-multipoint). Postoji takođe mogućnost da se realizuje i hibridno rešenje, korišćenjem postojećeg bakarnog ožičenja u zgradi uz primenu xDSL sistema. Međutim, ovakvo rešenje bi bilo u suštini usko grlo u tehničkom i ekonomskom pogledu, jer bi, uprkos činjenici da su kablovi sa optičkim vlaknima položeni od komutacionog čvora do svake zgade u servisnom području, kapacitet bio ograničen aktuelnom DSL tehnologijom i ne bi se mogao meriti sa skoro neograničenim kapacitetom optike.

U ovom rešenju, pristup pretplatničkoj petlji je na jedinici ONU, u kojoj se ostvaruje opto-elektronska konverzija, a koja može biti DSLAM, MSAN, ethernet Switch, itd.

Rešenja FTTH/FTTB su već realizovana od strane brojnih operatora, na primer u Parizu, kao i drugim većim gradovima u Francuskoj, Švedskoj (Bredbandsbolaget) i Nemačkoj (Netcologne). Od značaja su takođe i projekti koje realizuju opštinske i gradske vlasti, koji su koncipirani kao otvorene optičke mreže, na primer u Francuskoj, Holandiji (Amsterdam, Nuenen, Hillegom) i Finskoj.

1.3. Scenario III: Optika do domaćinstva (FTTH, Fibre to the Home)

FTTH predstavlja optičko rešenje u lokalnoj petlji u kome se kabl sa optičkim vlaknima dovodi do lokacije krajnjeg korisnika, čime je omogućeno da se korisniku pruže širokopojasne usluge sa protokom od 100 Mbit/s do više Gbit/s po jednom korisniku.

U ovom scenariju, kompletna bakarna infrastruktura se stavlja van funkcije i zamenjuje optičkom, uključujući MDF-ove i ulične kabinete. Izuzetno, neke od ovih komponenti prethodne varijante mreže mogu se koristiti za smeštaj optičkih razdelnika (ODF) i optičkih delitelja. U zavisnosti od primenjenog rešenja, može se koristiti i određena elektronska oprema.

Ne postoji univerzalno rešenje arhitekture podesno za sve, čak ni u ovom scenariju, tako da operatori moraju sami da donesu odluku, a na raspolaganju im je izbor između dva osnovna koncepta: tačka – tačka, koji se skraćeno označava i kao P2P koncept, ili tačka – više tačaka, koji se generalno označava kao PON rešenje (Passive Optical Network – pasivna optička mreža).

1.3.1. P2P koncept

Svakom korisniku se dodeljuje sopstveno optičko vlakno i pun bidirekcioni propusni opseg sa OLT-a/switch-a (OLT - Optical Line Terminal unit - uobičajeno je da se smešta u komutacioni čvor (objekat operatora, centrala), Slika 6.). Dugoročno posmatrano, ovo se može smatrati najfleksibilnijom arhitekturom. U ovom rešenju, alternativni operatori mogu dobiti pristup pretplatničkoj optičkoj petlji na ODF-u (na primer na komutacionom čvoru i/ili prvom ODF-u), gde je priključen dodeljen kabl sa optičkim vlaknima.

1.3.2.FTTH PON arhitektura

Slika 7. PON koncept optičke mreže

Osnovna arhitektura u pasivnim optičkim mrežama je tačka – više tačaka, kod koje OLT (koji se, recimo, može smestiti u komutacionom čvoru mreže) služi kao kontrolna tačka za celu optičku mrežu. Jedno optičko vlakno povezuje OLT sa optičkim deliteljima, koji se mogu smestiti u male ulične kabinete, ili u podzemna kućišta, sa kojih se odvajaju optička vlakna manjih dužina do svakog korisnika, Slika 7. Korišćenjem pasivnih optičkih delitelja ukupan propusni opseg jednog vlakna, sa jednog OLT-a, deli se na najviše 64 vlakna, odnosno korisnika, pri čemu je maksimalna premostiva dužina 20 km.

U poređenju sa arhitekturom tačka – tačka, odnosno P2P arhitekturom, PON arhitektura omogućava:

·redukovanje potrebnog kapaciteta optičkog kabla i prostora;

·potencijalnu redukciju operativnih troškova;

·potencijalno niže kapitalne troškove pri implementaciji optičke mreže.

U okviru PON koncepta, postoje različiti tipovi arhitektura, kao što su APON (ATM PON – prvi PON standard.), BPON (Broadband PON - pojavio se kasnije, uglavnom zamenjujući APON u PON implementacijama zahvaljujući svojim superiornim karakteristikama, kao što su otpornost, WDM podrška za video overlay, veći propusni opsezi, dinamička alokacija propusnih opsega i mogućnost rada na 622 Mbit/s ili 1,2 Gbit/s.), EPON (Ethernet PON, IEEE standard iz 2004. godine. koji obezbeđuje simetrični protok od 1,25 Gbit/s i koristi Ethernet umesto ATM enkapsulacije. Ethernet i PON tehnologije u okviru EPON-a obrazuju najpovoljnu tehnologiju u pogledu troškova, kombinujući istovremeno tehnologiju tačka – više tačaka sa originalnom Ethernet tehnologijom.) i GPON (GPON je tehnologija bazirana na IP-u i predstavlja pravi izbor za velike FTTP mreže, kombinujući atribute BPON i EPON tehnologije. Ne zahteva aktivne tačke za napajanje i predstavlja platformu za sve FTTP implementacije) kojima se ova analiza neće dublje baviti.

U ovom rešenju, pristup do optičke pretplatničke petlje je tehnički izvodljiv na optičkom nivou delitelja, na kome su priključena optička vlakna dodeljena pojedinačnim korisnicima.

1.4. Talasno multipleksiranje u mrežama za pristup i mogućnost raščlanjenog pristupa

WDM (Wave Division Multiplexing), tehnologija talasnog multipleksiranja, može se takođe primeniti u obezbeđivanju raščlanjenog pristupa u optičkim rešenjima NGA mreža, što je od posebnog značaja za operatore koji se kao konkurenti vlasnicima infrastrukture pojavljuju na tržištu. Talasno multipleksiranje se može realizovati u formi CWDM (Coarse Wave Division Multiplexing) ili DWDM (Dense Wave Division Multiplexing), pri čemu oznake Coarse, odnosno Dense ukazuju na razlike u gustini rastera talasnih dužina (manju i veću, respektivno). Danas se u DWDM varijanti može obezbediti i do 160 talasnih dužina po jednom vlaknu, od kojih svaka može da se posmatra kao poseban nosilac u realizaciji optičkog prenosa. Bez korišćenja tehnologije talasnog multipleksiranja, danas ne bi bilo moguće ostvariti raščlanjen pristup signalu u optičkom vlaknu.

Slika 8. Uprošćen prikaz talasnog multipleksiranja u mrežama za pristup

Tehnologija talasnog multipleksiranja se danas intenzivno koristi u okosnicama mreža velikih operatora, kako bi se do maksimuma iskoristio kapacitet ugrađenog optičkog kabla. Obe tehnologije, CWDM i DWDM, koriste se, u nešto manjoj meri, i u metro području, naročito za realizovanje potreba poslovnih korisnika. U mrežama za pristup, ranije se veoma retko koristila ova tehnologija, pre svega zbog velikih troškova vezanih za opremu, kao i njene relativno velike osetljivosti na temperaturne promene.

U poslednje vreme, u mnogim zemljama se sve više eksperimentiše sa tehnologijom DWDM u mrežama za pristup. Na osnovu prvih pokazatelja primene u mrežama za pristup, postoje procene da će takva rešenja, dugoročno gledano, biti sve prihvatljivija, čak i u varijantama distribucije do samih korisnika.

Jedan od izazova koji se postavlja u mrežama za pristup realizovanih tehnologijom talasnog multipleksiranja je raščlanjivanje u PON scenariju.

U WDM-PON scenariju, svakom korisniku je namenjena jedna talasna dužina, koja se ne deli sa drugim korisnicima. Ovaj tip PON-a se može raščlaniti davanjem pristupa alternativnim operatorima do odgovarajućih talasnih dužina na ODF-u, od kojih svaka odgovara po jednom korisniku. U ovom scenariju je omogućeno operatorima da realizuju neku vrstu „virtuelnog” raščlanjivanja, istovremeno ostvarujući uštede u troškovima, najvećim delom zahvaljujući eliminisanju mnogih komutacionih čvorova u NGA PON arhitekturi. Iako se WDM tehnologija do sada najviše koristila u mrežama za transport i velikim korporativnim mrežama, postoji saglasnost oko toga da će u dogledno vreme to biti atraktivna tehnologija za masovnije komercijalno uvođenje u mreže za pristup i primenu koncepta raščlanjivanja.

Uprošćen prikaz talasnog multipleksiranja u mrežama za pristup prikazan je na Slici 8. [8].

U PON scenariju, raščlanjivanje na ODF-u je jedino izvodljivo korišćenjem raščlanjivanja talasnih dužina.

Postoje dva moguća načina WDM raščlanjivanja na ODF-u:

a)priključivanje na talasnu dužinu operatora preko tzv. „sive optike” (talasna dužina 1310 nm je poznata pod imenom "grey optics", jer ne predstavlja WDM talasnu dužinu, pa se može koristiti kao standardni interfejs sa punom interoperabilnošću),

b)priključivanje fizičkim raščlanjivanjem transpondera.

1.4.1.Povezivanje na talasnu dužinu operatora preko „sive optike”

U ovoj opciji, polazi se od pretpostavke da je WDM PON u vlasništvu dominantnog operatora. Alternativni operator koji želi da dobije pristup do određenih korisnika, može da se priključi na strani klijenta odgovarajućeg transpondera (korišćenjem „sive optike” na 1310 nm) preko ODF-a [9]. Granica odgovornosti između infrastrukturnog operatora i alternativnog operatora je na ODF-u, kao što je prikazano na Slici 9.

Ovaj model je u značajno meri već korišćen od strane operatora koji pružaju usluge davanja talasnih dužina drugim operatorima u metro aplikacijama i okosnicama. Jedna od glavnih prednosti ovog modela je u tome što se interoperabilnost ne postavlja kao problem, jer se interkonekcija na strani transpondera na koju je priključen alternativni operator, realizuje korišćenjem „sive optike”.

Slika 9. Pristup u sloju 1 mreže WDM PON

Druga potencijalna prednost ovog rešenja, koja je svojstvena WDM sistemima, je potpuna sloboda u izboru protokola i protoka na strani transpondera na koju je priključen alternativni operator, što omogućava alternativnom operatoru da izabere rešenje koje će biti najbolje prilagođeno vrsti i potrebnom kvalitetu usluga koje se pružaju. Najširu primenu u svakom slučaju ima Ethernet protokol, ali je moguće koristiti i druge, kao što su fibre channel ili FICON (Fibre Connectivity). Međutim, neka nestandardizovana rešenja WDM PON koja se zasnivaju na korišćenju Ethernet protokola ne podržavaju druge protokole. Zbog toga, dalji rad na standardizaciji WDM PON mreža ima veliki značaj za postizanje što veće interoperabilnosti i, na osnovu toga, omasovljenje ove tehnologije u mrežama za pristup.

Na kraju, u ovoj opciji raščlanjivanja postoji mogućnost da alternativni operator poseduje ONT (Optical Network Termination) i upravlja njime, ako se WDM PON sistem zasniva na Ethernet-u. Standardizovanjem Ethernet OAM-a (IEEE 802.1ag, IEEE 802.3ah i ITU Y.1731) znači da bi teoretski ONT trebalo da ima standardizovan interfejs za upravljanje koji bi omogućio da se standardizovanim sistemom za upravljanje monitorišu njegove performanse sa lokacije operatorovog NOC-a (Network Operation Centre). Ovo bi bilo moguće pod uslovom da se Ethernet izabere kao osnovni protokol u WDM PON standardu.

1.4.2.Povezivanje preko fizičkog raščlanjivanja transpondera

Sa stanovišta alternativnog operatora, ovo je interesantno rešenje koje operatoru daje slobodu da nadgradi svoje transpondere i usaglasi ih sa odgovarajućim uslugama i zahtevima korisnika. Ipak, od ključnog značaja za ovu opciju je standardizacija WDM PON tehnologije, koja bi trebalo da odredi kako će se talasne dužine dodeljivati u multi-operatorskom okruženju i na koji način se može utvrditi neispravnost u funkcionisanju (Slika 10.) [9]. Do grešaka može da dođe zbog toga što različiti operatori koriste različite snage lasera koji se nalaze u različitim kolokacionim prostorijama, a u datom trenutku nije moguće ustanoviti koja talasna dužina (i samim tim koji operator) je odgovorna za loš rad WDM sistema. Takođe, trebalo bi ugraditi mehanizam zaštite, koji bi onemogućio prenošenje uticaja jedne talasne dužine dodeljene jednom operatoru na drugu talasnu dužinu dodeljenu drugom operatoru.

Slika 10. WDM-PON raščlanjivanje – pristup preko transpondera

2.ZAKLJUČAK

Mreže za pristup sledeće generacije predstavljaju odgovor operatora na rastuće zahteve i očekivanja korisnika. U zavisnosti od izabrane tehnologije za realizaciju NGA mreža, kao i brojnih drugih faktora koji su spomenuti u ovom materijalu, troškovi izgradnje se mogu kretati od 500 do 2000 evra po domaćinstvu [10]. Od izuzetnog je značaja da se na tržištu stvore regulatorni uslovi kojima će se obezbediti pristup pasivnim infrastrukturim sredstvima (kablovska kanalizacija, kolokacija u objektima dominantnog operatora, itd) i tako smanjiti kapitalni troškovi alternativnih operatora, kao i raspoloživost aktivnih sredstava, uključujući pristup protoku, backhaul, itd. Dok pristup pasivnim sredstvima značajno snižava investicione troškove alternativnih operatora, pristup aktivnim sredstvima čini mrežu alternativnog operatora funkcionalnom.

Transparentnost i dostupnost podataka o stvarnom stanju u infrastrukturi dominantnog operatora su od posebnog značaja za alternativne operatore kojima predstoji donošenje strateške odluke o ulasku na tržište. U Zakonu o elektronskim komunikacijama formalizovana je obaveza dominantnog operatora o dostavljanju takvih informacija Agenciji i tako stvorena pravna osnova da Agencija odgovarajućim pravilnicima reguliše ovu oblast [11]:

„Operator je dužan da, na zahtev Agencije, dostavi sve potrebne podatke i informacije koji su neophodni radi obavljanja poslova iz nadležnosti Agencije, a naročito podatke i informacije od značaja za: [...] postupanje po zahtevima za zajedničko korišćenje, međupovezivanje i pristup, kao i vođenje baze podataka o kapacitetima koji mogu biti predmet zahteva za zajedničko korišćenje ili pristup.”

Uspostavljanjem uslova transparentnosti i jednakih prava za sve učesnike na tržištu, kao i profilisanjem regulatornih mera koje u punoj meri podržavaju različite tačke pristupa duž vrednosnog lanca investicione lestvice, stvoriće se objektivni uslovi da alternativni operatori izaberu najpovoljniju arhitekturu i strategiju implementacije NGA mreža. To znači da, u skladu sa raspoloživim sredstvima, operator u prvoj fazi može da se pojavi na tržištu sa pružanjem usluga bez sopstvene infrastrukture, da bi se, postepeno, do finalne faze transformisao u infrastrukturnog operatora. Na tržištu na kome je uspostavljena održiva infrastrukturna konkurencija, korisnici mogu da očekuju bolji kvalitet i veći izbor usluga po nižim cenama.

Literatura

[1]ARCEP: Very high-speed - Points of Reference and Outlook, 2006

[2]ERG,ERG Opinion on Regulatory Principles of NGA, 2007.

[3]2003/311/EC, COMMISSION RECOMMENDATION on relevant product and service markets within the electronic communications sector susceptible to ex ante regulation, 2003

[4]2007/879/EC, COMMISSION RECOMMENDATION on relevant product and service markets within the electronic communications sector susceptible to ex ante regulation, 2007

[5]J. Scott Marcus and Dieter Elixmann, Regulatory Approaches to Next Generation Networks (NGNs): An International Comparison, 2008

[6]Paul W.J. de Bijl and Martin Peitz, Innovation, convergence and the role of regulation in the Netherlands and beyond, 2008

[7]OVUM, Michael Philpott, FTTCab: an investment assessment, December 14, 2006.

[8]BEREC, Next Generation Access – Implementation Issues and Wholesale Products, 2010

[9]Analysys Mason, Report for Ofcom, GPON Market Review, Competitive Models in GPON: Initial Phase, October 2009

[10]Heavy Reading (2008). FTTH technology update and market forecast. Independent research report 6 (1).

[11]Zakon o elektronskim komunikacijama, „Službeni glasnik RS”, broj 45/10

Autori

Borislav Odadžić je rođen 1946. godine u Kumanu. Elektrotehnički fakultet u Beogradu, odsek za elektroniku i telekomunikacije, završio je 1971. godine. Magistrirao je 1983. godine na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, na odseku za telekomunikacije. Na Tehničkom fakultetu „Mihajlo Pupin“ u Zrenjaninu, na odseku za informatiku, doktorirao je 1996. godine. Dr Borislav Odadžić je redovni profesor na Katedri za informatiku i računarske nauke Tehničkog fakulteta „Mihajlo Pupin“ u Zrenjaninu, Univerziteta u Novom Sadu i direktor Sektora za standarde, sertifikate i kontrolu kvaliteta u RATEL-u.

Milan Janković je diplomirao (1975), magistrirao (1990) i doktorirao (1999) na Katedri za telekomunikacije Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Posle četrnaest godina provedenih u telekomunikacionoj industriji, gde se bavio uvođenjem novih tehnologija, postao je vođa projekta u razvojnom odeljenju Zajednice jugoslovenskih PTT, gde se bavio razvojem i primenom mreža za pristup. Učestvovao je u realizaciji tri projekta Evropskog instituta za istraživanje i strateške studije u oblasti telekomunikacija (EURESCOM). Dr Janković je obavljao funkciju generalnog direktora Zajednice jugoslovenskih PTT od decembra 2002. do marta 2006. godine, kada je izabran za izvršnog direktora Republičke agencije za telekomunikacije. Na Elektrotehničkom fakultetu izabran je u zvanje docenta, na Katedri za telekomunikacije. Dr Janković ima više od 130 radova objavljenih u zbornicima domaćih i međunarodnih konferencija i u domaćim i stranim časopisima i član je IEEE.