CASOPIS REPUBLICKE AGENCIJE ZA TELEKOMUNIKACIJE

SADRŽAJ

U ovom radu je razmatrana primena savremenih informaciono-komunikacionih tehnologija za potrebe malih i srednjih preduzeća (Small and Medium Enterprise, SME). Komunikaciona infrastruktura SME zasniva se na Eternet lokalnoj računarskoj mreži sa daljinski upravljivim integrisanim pristupnim uređajem koji omogućava brz pristup Internetu, virtuelne privatne mreže (VPN), IP telefoniju i kolaborativne servise. Analizirane su mogućnosti primene informacionih sistema za planiranje resursa preduzeća (Enterprise Resource Planning, ERP). Takođe su analizirana otvorena pitanja koja se odnose na projektovanje mreže provajdera servisa, u uslovima ponude novih servisa i prisustva velikog broja heterogenih korisnika. Na kraju je istaknuta potreba za razvojem novih tarifnih modela koji uzimaju u obzir iskorišćenje resursa mreže, sa različitim tarifama za svaku klasu servisa.

Ključne reči: Integrisani pristupni uređaj, Kvalitet servisa, Planiranje resursa preduzeća, Sporazum o nivou servisa, Tarifiranje, Upravljanje servisima, Virtuelna privatna mreža.

ABSTRACT

This article considers the implementation of advanced ICT technologies in small and medium enterprises (SMEs). SME communication infrastructure at a particular site is usually built around an Ethernet -based local area network with a remotely manageable integrated access device that enables high speed Internet access, virtual private networking, Voice over Internet Protocol (VoIP) functionality and collaborative services. We also analyze the applicability of Enterprise Resource Planning (ERP) systems in the SME environment. Further, several open issues regarding the service provider’s network design have been considered. Finally, we stress the strong need for deploying novel pricing schemes that take into account network resource utilization, with different tariffs for each service class.

Key words: Enterprise resource planning, Integrated access device, Pricing, Quality of service, Service level agreement, Service management, Virtual private network.

1. UVOD

Razvoj savremenih informaciono-komunikacionih tehnologija pruža niz novih mogućnosti za unapređenje poslovanja malih i srednjih preduzeća (Small and Medium Enterprise, SME), zahvaljujući umrežavanju poslovnica, implementaciji kolaborativnih aplikacija, daljinskom pristupu „telekomutera“ i mobilnih korisnika, kao i integraciji heterogenih telekomunikacionih servisa (govor, podaci, video) u istoj mreži. Osnovne prednosti takvog pristupa su: implementacija širokog spektra novih telekomunikacionih servisa, mogućnost konfigurisanja i personalizacije servisa, kao i mobilnost servisa.

Za razliku od velikih preduzeća, SME obično ne poseduju IT resurse neophodne za implementaciju, integraciju i upravljanje takvim servisima. Zbog toga je neophodna unapred konfigurisana, potpuno integrisana oprema koja se može relativno jednostavno instalirati, koristiti i održavati.

Sa druge strane, postavlja se određeni broj zahteva za provajdere servisa, kao što su: obezbeđivanje apsolutnih i/ili relativnih garancija kvaliteta servisa (Quality of Service, QoS), podrška IP virtuelnih privatnih mreža (Virtual Private Networks, VPN), upravljanje servisima, visoka pouzdanost i raspoloživost poslovnih i govornih servisa, bezbednost korisničkih i upravljačkih interfejsa [1]. Provajderi servisa moraju da definišu efikasne tržišne strategije u cilju povećanja prihoda i očuvanja konkurentnosti na telekomunikacionom tržištu [2]. Povećanje prihoda prvenstveno se može ostvariti ponudom širokog spektra novih servisa, posebno multimedijalnih servisa, kao i odgovarajućim tarifnim mehanizmima. Uštede se ostvaruju deljenjem infrastrukture mreže i sistema, a zavise i od stepena modernizacije opreme i porasta broja korisnika. Bitan faktor je i jednostavnije upravljanje mrežom usled korišćenja integrisanih operativnih platformi.

Rad je organizovan na sledeći način. Drugo poglavlje sadrži pregled komunikacionih zahteva malih i srednjih preduzeća i prikaz funkcionalnih rešenja njihove komunikacione infrastrukture. U trećem poglavlju diskutovane su mogućnosti primene informacionih sistema za planiranje resursa preduzeća u SME. Četvrto poglavlje obuhvata karakteristične zahteve koji se postavljaju provajderima u uslovima ponude novih servisa i prisustva heterogenih korisnika. U petom poglavlju razmatrani su principi tarifiranja. Šesto poglavlje obuhvata zaključna razmatranja.

2. KOMUNIKACIONI ZAHTEVI I INFRASTRUKTURA SME

U zavisnosti od korisničkih aplikacija, saobraćajni zahtevi za korporativni intranet mogu biti heterogeni: vremenski kritičan saobraćaj, mala verovatnoća gubitka paketa, veliki propusni opseg, multicasting, zaštita (bezbednost) i dr. Tabela 1. sadrži prikaz zahteva nekoliko tipičnih korisničkih aplikacija [3].

Komunikaciona infrastruktura SME na jednoj lokaciji (poslovnica ili ogranak) tipično se zasniva na lokalnoj računarskoj mreži sa Eternet tehnologijom [4]. Ostali bitni komunikacioni zahtevi su:

•međusobno povezivanje poslovnica i ogranaka u korporativni intranet;

•pristup podacima unutar i van poslovnica („telekomuteri“, mobilni korisnici);

•razvoj i implementacija kolaborativnih aplikacija;

•brz pristup Internetu.

Tabela 1. Tipični zahtevi aplikacija [3]

Ovde treba istaći dve suštinske karakteristike SME po kojima se ona razlikuju od velikih preduzeća i korporacija:

1.Većina malih i srednjih preduzeća ne zapošljava IKT eksperte za potrebe planiranja, izgradnje i održavanja telekomunikacione mreže. Zbog toga im je neophodna ekonomična, potpuno integrisana i unapred konfigurisana telekomunikaciona oprema, kojom se može daljinski upravljati. Drugim rečima, neophodan je integrisani uređaj za pristup koji se obično naziva „SME gejtvej“. Funkcionalnost SME gejtveja je ilustrovana na Slici 1.

2.Mala i srednja preduzeća ne poseduju sopstvenu infrastrukturu komutacije i prenosa za potrebe umrežavanja geografski udaljenih lokacija. Za implementaciju korporativnog intraneta koriste se različiti tipovi IP VPN servisa koje nude operator i/ili provajderi Internet servisa. Poslednjih godina, IP-bazirane VPN, u nekoliko oblika i zasnovane na različitim mrežnim tehnologijama, postaju dominantno rešenje za širok spektar korporativnih servisa. Iscrpan pregled procesa standardizacije i rešenja IP VPN može se pronaći u literaturi [5], [6], [7].

Slika 1. Funkcije SME gejtveja.

Podrška QoS je usko povezana sa najvećim brojem funkcija uređaja: VPN, zaštita, VoIP i upravljanje. Tipični zahtevi za SME gejtvej su:

•podrška kvaliteta servisa u LAN-u [8] i virtuelnih LAN-ova (VLAN) [9];

•podrška osnovnih mehanizama QoS arhitekture diferenciranih servisa (DiffServ [10]), kao što su klasifikacija paketa, kondicioniranje saobraćaja i opsluživanje paketa;

•upravljanje propusnim opsegom;

•podrška daljinskog nadzora i kontrole QoS.

Primer efikasne implementacije VoIP servisa posredstvom SME gejtveja i virtuelnih privatnih mreža prikazan je na Slici 2. Funkcija IP kućne centrale (Private Branch Exchange, PBX) omogućava efikasno i fleksibilno upravljanje pozivima, uključujući dodatne usluge kao što su govorna pošta, automatsko preusmeravanje poziva, podrška udaljenih i mobilnih korisnika, konferencijska komunikacija. Funkcionalnost VoIP gejtveja omogućava konverziju telefonskog saobraćaja iz javne komutirane telefonske mreže u VoIP saobraćaj i obrnuto.

Slika 2. Primer implementacije VoIP servisa

Daljinsko upravljanje obuhvata mogućnost daljinskog konfigurisanja i održavanja uređaja, permanentan nadzor i kontrolu korišćenja mrežnih servisa, bezbednosne alarme dostupne 24 časa/7 dana, kao i redundantnost informacija (Slika 3.).

SME gejtvej implementira skup funkcija zaštite od spoljnih i unutrašnjih napada. Funkcije autentifikacije, autorizacije i tarifiranja (Authentication, Authorization and Accounting, AAA) treba da omoguće potpunu kontrolu i uvid u korišćenje resursa mreže. Razmena informacija sa provajderom servisa vrši se posredstvom odgovarajućeg protokola, kao što je RADIUS (Remote Authentication Dial In User Service) ili Diameter. Upravljanje firewall-om je neophodno za svaki eksterni link i VPN. Politike pristupa mreži obuhvataju skupove pravila za korišćenje različitih klasa servisa, ograničenje pristupa servisima (VoIP, elektronska pošta, Web), ograničenja pristupa povezana sa različitim vremenskim periodima, itd.

Slika 3. Daljinsko upravljanje SME gejtvejom

3. SISTEMI ZA PLANIRANJE RESURSA PREDUZEĆA

Dve kategorije IT aplikacija, sistemi za planiranje resursa preduzeća (Enterprise Resource Planning, ERP) i sistemi za skladištenje podataka (Data Warehouse, DW) objedinjuju pokušaje poslovnih sistema da efikasno i aktivno iskoriste dostupne informacije kao podršku strateškom, taktičkom odlučivanju i integrisanju informacija u poslovnom sistemu.

ERP sistemi su nastali evolucijom koncepta koji je prvobitno obuhvatao samo planiranje potreba za materijalima (MRP), kao što je prikazano u Tabeli 2.

Tabela 2. Evolucija ERP sistema [11]

Proširenjem prvobitnog koncepta planiranjem proizvodnih resursa, razvijeni su MRP II sistemi. Istraživanja u oblasti informacionih sistema i poslovnih modela rezultovala su razvojem koncepta CIM i obezbedila tehnološki osnov za postepenu integraciju heterogenih oblasti poslovanja i odgovarajućih podataka. Devedesetih godina pojavljuju se ERP sistemi, sa ciljem da obezbede kompletno poslovno rešenje na nivou preduzeća. ERP sistem sadrži softverske module, kao što su: marketing, prodaja, podrška korisnicima, nabavka, distribucija, upravljanje industrijskim resursima, projektovanje i razvoj procesa, proizvodnja, kvalitet, ljudski resursi, finansije i računovodstvo, informacioni servisi. Široko rasprostranjena komercijalna rešenja ERP softvera obuhvataju SAP AG, Oracle, PeopleSoft, SAGE, Microsoft Business Solutions i dr. Nova generacija ERP sistema pretpostavlja integraciju poslovnih procesa sa komunikacionom infrastrukturom preduzeća, najčešće planiranjem resursa preduzeća integrisanim pomoću Web-a, što može obuhvatati kolaborativno poslovanje, elektronsku naplatu i dr.

Uprkos značajnim prednostima ERP sistema, istraživanja su pokazala relativno nizak procenat uspešnih implementacija komercijalnih rešenja [12]. Veliki broj implementacija ERP pokazao se kao težak, glomazan i skup. Implementacija sistema zahteva dodeljivanje posebnih kompetencija, značajne finansijske i kadrovske resurse, a obično se vrši u radno vreme (istovremeno sa redovnim poslovnim aktivnostima), čime se dodatno ograničava raspoloživost resursa. Iskustva su pokazala da, za mala i srednja preduzeća, ERP projekti predstavljaju poduhvate vrlo visokog rizika, posebno ukoliko cena projekta premaši očekivanu vrednost [13]. SME imaju znatno manje mogućnosti da se oporave od neuspešne implementacije ERP nego velika preduzeća. Glavne negativne posledice su prekoračenje budžeta i/ili rokova, prekid projekta, loše poslovanje preduzeća, nepouzdanost i nestabilnost sistema, nizak stepen integracije i fleksibilnosti.

Uzroci neuspeha obično se povezuju sa lošim upravljanjem ERP projektom. Zbog toga je razvijeno više metoda i tehnika upravljanja rizikom, koje su se pokazale efikasnim u upravljanju ERP projektima [12]. One obuhvataju dva koraka: (1) metod analize rizika specifičnih za konkretno preduzeće (Risk Analysis Method, RAM) i (2) metod analize karakteristika (Characteristics Analysis Method, CAM), na osnovu koga se definiše preporuka kako podeliti konkretan ERP projekat u nekoliko upravljivih podprojekata.

Poslednjih godina je intenziviran razvoj ERP sistema zasnovanih na otvorenim platformama sa slobodno dostupnim izvornim programima – FOS (Free and Open Source). Raspoloživ je izvestan broj proizvoda (ADempiere, xTuple, Tiny ERP, Openbravo i dr.) koji su uspešno primenjeni u praksi [14]. Među brojnim prednostima FOS ERP, koje ih čine perspektivnim rešenjem za mala i srednja preduzeća, najbitnije su: odsustvo troškova nabavke i instalacije softvera, redukcija operativnih troškova i efikasna adaptacija/nadgradnja u skladu sa specifičnim potrebama preduzeća.

U uslovima razvoja Web baziranih ERP sistema, posebno je značajno pitanje zaštite informacija. Zaštita ERP sistema je tradicionalno bila usmerena na interne mehanizme, čija je namena da kontrolišu pravo pristupa korisnika pojedinim informacijama. Implicitno je podrazumevana bezbedna komunikaciona infrastruktura, realizovana posredstvom firewall-a, VPN i sistema za otkrivanje napadača. Međutim, veliki informacioni sistemi sa visokim stepenom integracije zahtevaju efikasne metode zaštite infrastrukture mreže, kao i zaštite na nivou transakcija. Otvoreno je pitanje da li su FOS ERP sistemi osetljiviji na napade od komercijalnih sistema. Ocena bezbednosti konkretnog softverskog proizvoda nije jednoznačno određena, prvenstveno zbog toga što različiti korisnici i okruženja obično postavljaju različite zahteve u pogledu zaštite.

4. ZAHTEVI ZA PROVAJDERE SERVISA

Telekomunikaciona mreža naredne generacije (Next Generation Network, NGN) predstavlja koncept budućeg jezgra mreže i mreža za pristup, koji pretpostavlja prenos svih informacija i servisa preko zajedničke mreže, tipično zasnovane na IP tehnologiji. Obezbeđivanje različitih nivoa kvaliteta servisa između krajnjih korisnika (End-to-End, E2E QoS) je jedan od ključnih zahteva za implementaciju NGN. Međutim, taj zahtev uvodi dodatnu složenost u strukturu korisničkih aplikacija, arhitekturu mreže, upravljanje i poslovne modele.

U nastavku su navedeni otvoreni istraživački problemi od opšteg značaja za tržišnu konkurentnost provajdera u uslovima ponude novih servisa i prisustva velikog broja heterogenih korisnika (velike korporacije, mala i srednja preduzeća, rezidencijalni korisnici). Oni obuhvataju ugovaranje servisa sa krajnjim korisnicima, tehničke zahteve za obezbeđivanje QoS u mreži sa više nezavisnih administrativnih domena, kao i upravljanje mrežom i servisima.

4.1 Ugovaranje servisa

Ugovaranje servisa obavlja se sa ciljem da se postigne sporazum o nivou servisa (Service Level Agreement, SLA), a to je ugovor između provajdera servisa i korisnika kojim se definišu: odgovornosti provajdera u smislu garancija kvaliteta servisa, mere performansi, metode merenja, tarifni profil i principi obračuna, konsekvence za provajdera u slučaju da nije zadovoljen ugovoreni nivo kvaliteta i konsekvence za korisnika ako su prekoračeni dogovoreni nivoi saobraćaja. SLA sačinjavaju dva osnovna dela: tehnički i administrativni. Tehnički deo se obično naziva „specifikacija nivoa servisa“, a obuhvata skup deskriptora i pridruženih atributa koji opisuju konkretnu klasu servisa i profil saobraćaja. Administrativni deo obuhvata ekonomske i pravne aspekte: informacije o tarifiranju, obračunu i naplati; konsekvence za korisnika i provajdera u slučaju narušavanja sporazuma i dr.

ITU-T definiše uputstvo za formiranje obrazaca sporazuma o nivou servisa, nezavisno od primenjenog modela QoS i mrežne tehnologije [15]. Tehnički deo SLA obuhvata opis servisa, opis tehnologije i izveštaj o kvalitetu servisa. Opis servisa sadrži detaljne informacije o tipu i nivou ponuđenog servisa. Opis tehnologije sadrži informacije o parametrima QoS, skupu mera performansi, kao i tehničkoj infrastrukturi. Izveštaj o kvalitetu servisa obuhvata informacije za korisnika pomoću kojih se ocenjuje nivo ugovorenog servisa.

Elektronsko ugovaranje servisa podrazumeva postojanje korisničkog interfejsa kao tačke interakcije između korisnika i provajdera servisa. Korisnicima se može ponuditi obrazac SLA u elektronskoj formi, posredstvom odgovarajućeg Web interfejsa. Korisnik popunjava takav obrazac i podnosi zahtev za konkretan servis. Posle obrade zahteva, provajder informiše korisnika o ponuđenom servisu.

U kontekstu IP VPN, provajder može ponuditi servise u skladu sa sledećim principima: zasebna VPN za svaki tip aplikacije, više tipova aplikacija u zajedničkoj VPN ili više VPN po tipu aplikacije. Konsekventno, specifikacija nivoa VPN servisa obuhvata: (1) generički deo, koji opisuje karakteristike klase servisa i (2) deo specifičan za VPN, koji opisuje karakteristike VPN tunela, međusobnu dostupnost korisnika servisa, prevođenje privatnih adresa u javne, mehanizme zaštite [16].

4.2 Tehnički zahtevi za obezbeđivanje E2E QoS

NGN obuhvata skup nezavisnih administrativnih domena, od kojih svaki može implementirati različit model QoS sa zasebnim skupom klasa servisa i mehanizama za implementaciju QoS. Tehnički zahtevi za obezbeđivanje E2E kvaliteta servisa obuhvataju zajedničku definiciju klase servisa, jednoobrazne formate specifikacija nivoa servisa, skup mera performansi i nadzor performansi.

Postoje tri osnovna pristupa ugovaranju servisa između provajdera: bilateralni, kooperativni i 3P (third-party) [17]. Bilateralni model je danas najrasprostranjeniji, a podrazumeva interkonekciju dva provajdera u jednoj ili više tačaka, implementaciju kastomizovanih poslovnih procesa i dogovor o načinu preslikavanja klasa servisa. Kooperativni model predstavlja generalizaciju bilateralnog modela, tako što nekoliko provajdera ostvaruje sporazum o skupu osnovnih mehanizama neophodnih za implementaciju E2E kvaliteta servisa. U 3P modelu, „treća strana“ se povezuje sa grupom provajdera u različitim tačkama i odgovorna je za preslikavanje klasa servisa, poslovne procese i nadzor performansi.

U okruženju NGN postoji veliki broj mreža za pristup zasnovanih na različitim žičnim i bežičnim tehnologijama. Novi provajderi servisa mogu se gotovo svakodnevno pojavljivati ili nestajati sa telekomunikacionog tržišta. Neophodna je tehnička podrška generalizovane mobilnosti koja se definiše kao „sposobnost korisnika ili drugih mobilnih entiteta da komuniciraju i pristupaju servisima nezavisno od promena lokacije ili tehničkog okruženja“ [18]. U takvim okolnostima, bilateralni sporazumi o nivou servisa su neefikasni ili čak neprimenljivi. Praktično je neizvodljivo da svaki provajder servisa vodi računa o svakom SLA ugovorenom sa drugim provajderima. Pored toga, teško je generalizovati bilateralne sporazume, dok će kooperativni model verovatno zahtevati formalne industrijske standarde i sporazume o implementaciji između provajdera. 3P model je znatno fleksibilniji, s obzirom da nije potrebna kooperacija provajdera ni redizajn njihovih mreža. 3P entitet je zadužen za upravljanje svim sporazumima o nivou servisa, a takođe može biti odgovoran za obračun i naplatu servisa krajnjim korisnicima. Skalabilan pristup specifikaciji i preslikavanju E2E kvaliteta servisa, zasnovan na hijerarhijskom 3P modelu, predložen je u [19].

4.3 Upravljanje mrežom i servisima

Funkcionalnost postojećeg, široko rasprostranjenog SNMP (Simple Network Management Protocol) omogućava samo upravljanje pojedinačnim elementima mreže koji poseduju implementirane upravljive agente i odgovarajuće baze upravljačkih informacija (Management Information Base, MIB). SNMP se prvenstveno koristi za dobijanje statusa pojedinih mrežnih uređaja i za izveštavanje o alarmnim događajima.

Zahtevi za QoS od jednog do drugog krajnjeg korisnika, pouzdanost i održivost mreže uslovljavaju novi pristup projektovanju i razvoju sistema za nadzor i upravljanje u sledećim aspektima: definisanje novih arhitektura upravljanja; razvoj novih metoda i softverskih alata za automatizaciju upravljanja; razvoj hardverskih i softverskih platformi koje omogućavaju efikasnu implementaciju funkcija upravljanja otkazima, konfiguracijom, tarifiranjem, performansama i zaštitom.

Jednoobraznost formata specifikacija nivoa servisa je važan preduslov za automatizaciju upravljanja mrežom i ostvarivanje interoperabilnosti provajdera. Razvoj sistema koji implementiraju skupove apstraktno definisanih pravila – politika upravljanja (Policy Based Management, PBM) je perspektivno rešenje za implementaciju fleksibilnih upravljačkih platformi sa visokim stepenom automatizacije [20].

Iz perspektive provajdera servisa, najvažnija otvorena pitanja obuhvataju: (1) obim i strukturu funkcija upravljanja koje treba integrisati u mrežu; (2) obim merenja i prikupljanja podataka relevantnih za upravljanje i (3) upravljanje tarifiranjem u višedomenskoj mreži [21], [22].

5. TARIFIRANJE

NGN treba da bude dovoljno fleksibilna da omogući primenu različitih modela tarifiranja servisa. U okruženju različitih tehnologija mreža za pristup, tarifna politika i arhitektura upravljanja tarifiranjem moraju da budu poboljšane za potrebe podrške različitih operativnih i poslovnih modela.

modela tarifiranja. Ostali servisi će se dodatno naplaćivati, poštujući sledeće principe [23]:

•po pravilu, pozivajući učesnik plaća servis;

•naplaćuje se prenos određene količine informacija preko IP mreže (transport-based charging);

•postoji mogućnost pretplate na različite klase servisa, tj. dodatno se naplaćuju garancije QoS;

•tarife se dinamički prilagođavaju različitim operativnim uslovima mreže;

•postoji mogućnost naplate na osnovu tipa i sadržaja telekomunikacionog servisa (content-based charging), npr. mobilni IP servisi, video na zahtev, distribucija softvera;

•vrši se poseban obračun za objedinjeno korišćenje određenih kombinacija servisa.

Sistem tarifiranja treba da na efikasan način podrži različite tehnologije pristupa, uz minimiziranje uticaja na krajnjeg korisnika/terminal u smislu obračuna i načina plaćanja. Provajder servisa koji je povezan sa telekomunikacionim operatorom mora da obezbedi informacije o obračunu, minimalnom ostvarenom QoS, kao i drugim politikama koje se odnose na sadržaj servisa, a primenjuju se u različitim mrežama za pristup u kojima je taj servis raspoloživ.

IP VPN pružaju provajderima servisa fleksibilnost u izboru modela tarifiranja: flat rate, dinamičko tarifiranje, tarifiranje po klasi servisa i dr. Provajder servisa bira model tarifiranja u skladu sa sopstvenim mogućnostima, ali i zahtevima ciljnog tržišta.

Dinamičko tarifiranje podrazumeva da se tarifa određuje kao cena po jedinici utroška resursa (na nivou paketa, pojedinačnog ili agregatnog toka IP saobraćaja) i u skladu sa nivoom garancija QoS za posmatranu klasu servisa [24]. Detaljan opis dinamičkih tarifnih mehanizama može se pronaći u literaturi [25], [26], [27].

Poslednjih godina je intenziviran razvoj novih metoda dinamičkog tarifiranja koje se zasnivaju na teoriji igara (Nash, Stackelberg, Cournot) [28]. Tarifni mehanizam se smatra podsticajnim ukoliko izdvaja rešenje koje je optimalno i sa aspekta pojedinačnih učesnika i sa aspekta sistema u kome se igra realizuje. Takvo rešenje se može postići primenom koncepta u kome se korisnik zadužuje prema stvarnom korišćenju resursa [29], [30].

6. ZAKLJUČAK

Postojeća rešenja za implementaciju komunikacione infrastrukture SME obuhvataju savremenu opremu zasnovanu na Eternet tehnologiji i integrisane pristupne uređaje – SME gejtveje, dostupne po prihvatljivim cenama. Oni obično podržavaju kolaborativne servise, brz pristup Internetu, različite tipove VPN, određene mehanizme zaštite, funkcije IP PBX i VoIP gejtveja, kao i bazične mehanizme QoS.

Većina telekomunikacionih operatora i provajdera servisa nudi više tipova standardizovanih IP VPN servisa, koji omogućavaju efikasno formiranje pouzdanog korporativnog intraneta i ekstraneta, kao i mogućnosti daljinskog pristupa. Rešenja IP VPN se kontinuirano unapređuju i obogaćuju novim karakteristikama, koje obuhvataju diferencijaciju QoS i upravljanje resursima mreže.

Iako implementacija ERP sistema pruža značajne mogućnosti za unapređenje poslovanja, SME imaju znatno manje mogućnosti da se oporave od neuspešne implementacije ERP nego velika preduzeća. Iz tih razloga, pri planiranju ERP projekta, preporučuje se primena neke od metoda upravljanja rizikom. Osim toga, primena ERP sistema zasnovanih na otvorenim platformama sa slobodno dostupnim izvornim programima (FOS) potencijalno predstavlja perspektivno i ekonomično rešenje za mala i srednja preduzeća.

Iz perspektive provajdera servisa, neophodna su značajna unapređenja u oblastima ugovaranja servisa sa krajnjim korisnicima, realizacije tehničkih zahteva za obezbeđivanje QoS u mreži sa više nezavisnih administrativnih domena, kao i upravljanja mrežom i servisima. Takođe je evidentna potreba za uvođenjem mehanizama koji predviđaju različite tarife za svaku klasu servisa i dinamički prilagođavaju tarife stanju resursa mreže. Tarifiranje na taj način postaje, sa jedne strane, efikasno sredstvo optimizacije performansi mreže, a sa druge strane podsticaj za korisnike da izaberu tarifne profile koji najviše odgovaraju njihovim stvarnim potrebama.

Literatura

[1] “Broadband Multi-service Architecture & Framework Requirements”, DSL Forum, Technical Report TR-144, 2007. [Online]. Available: http://www.broadband-forum.org/technical/trlist.php

[2] N. Mordelet, E. Festraets, M. Wang, “The Enterprise: A High-value Market for Broadband Services”, Alcatel Telecommunications Review, 3rd Quarter 2006.

[3] L. G. Kazovsky et al.: Broadband Fiber Access, a tutorial from IEEE Communications Society, 2008. [Online]. Available: http://www.comsoc.org/freetutorials

[4] M. Stojanović, V. Aćimović-Raspopović: “Communication Issues for Small and Medium Enterprises: Provider and Customer Perspectives”, Enterprise Information Systems for Bussiness Integration in SMEs: Technological Organizational, and Social Dimensions. M. Cruz-Cuncha (ed.), Information Science Reference, New York, September 2009, pp. 230-251.

[5] M. Carugi, J. De Clercq: “Virtual Private Network Services: Scenarios, Requirements and Architectural Constructs from a Standardization Perspective”, IEEE Communications Magazine, vol. 42, no.6, June 2004, pp. 116-122.

[6] P. Knight, K. Lewis: “Layer 2 and 3 Virtual Private Networks: Taxonomy, Technology and Standardization Efforts”, IEEE Communications Magazine, vol. 42, no. 6, June 2004, pp. 124-131.

[7] P. Mohapatra, C. Metz, Y. Cui: “Layer 3 VPN Services over IPv6 Backbone Networks: Requirements, Technology, and Standardization Efforts”, IEEE Communications Magazine, vol. 45, no. 4, April 2007, pp. 32-37.

[8] IEEE Standard for Local and Metropolitan Area Networks: Media Access Control (MAC) Bridges, IEEE Std 802.1D-2004.

[9] IEEE Standard for Local and Metropolitan Area Networks: Virtual Bridged Local Area Networks, IEEE Std 802.1Q-2005.

[10] S. Blake et al.: “An Architecture for Differentiated Services”, RFC 2475, IETF, 1998.

[11] C. Møller, “ERP II: A Conceptual Framework for Next-Generation Enterprise Systems?” Journal of Enterprise Information Management, vol. 18, no. 4, 2005, pp. 483-497.

[12] P. Iskanius, “Experiences of ERP Risk Management in SMEs”, Proceedings of the CENTERIS 2009 Conference on ENTERprise Information Systems – CENTERIS, Ofir, Portugal, October 2009, pp. 269-282.

[13] S. J. Cereola, “The Performance Effects of Latent Factors on Assimilation of Commercial and Open-Source ERP Software on Small-Medium Enterprises”, Virginia Commonwealth University, Richmond, Virginia, September 2006.

[14] List of Open Source ERPs. [Online]. Available: http://open-source-erp-site.com/list-of-open-source-erps.html

[15] ITU-T Recommendation M.3342, “Guidelines for the Definition of SLA Representation Templates”, Geneva, 2006.

[16] M. Stojanović, V. Aćimović-Raspopović: “QoS Provisioning Framework in IP-Based VPN”, Encyclopedia of Networked and Virtual Organizations, G. Putnik and M. Cuncha (eds.), Vol. III, Information Science Reference, Hershey, PA, USA, March 2008, pp. 1317-1324.

[17] P. Jacobs, B. Davie, “Technical Challenges in the Delivery of Interprovider QoS”, IEEE Communications Magazine, vol. 43, no. 6, June 2005, pp. 112-118.

[18] ITU-T Recommendation Y.2001, “General Overview of NGN”, Geneva, 2004.

[19] M. Stojanović, S. Boštjančič Rakas, V. Aćimović-Raspopović: “End-to-End Quality of Service Specification and Mapping: The Third Party Approach”, Computer Communications, vol. 33, no. 11, July 2010, pp. 1354-1368.

[20] S. Boštjančič Rakas, M. Stojanović, N. Gospić: “Automatizacija upravljanja IP mrežama”, Telekomunikacije, broj 02, godina 1, novembar 2008, str. 34-43.

[21] T. Ahmed et al.: “End-to-End Quality of Service Provisioning through an Integrated Management System for Multimedia Content Delivery”, Computer Communications, vol. 30, no. 3, 2007, pp. 638-651.

[22] A. Pras et al.: “Key Research Challenges in Network Management”, IEEE Communications Magazine, vol. 45, no. 10, October 2007, pp. 104-110.

[23] “All-IP Network (AIPN) Feasibility Study”, 3rd Generation Partnership Project TR 22.978, October 2004. [Online]. Available: http://www.3gpp.org.

[24] C. Bouras, A. Sevasti, “SLA-based QoS pricing in DiffServ Networks”, Computer Communications, vol. 27, no. 18, 2004, pp. 1868-1880.

[25] M. Falkner, M. Devetsikiotis, I. Lambadaris: “An Overview of Pricing Concepts for Broadband IP Networks”, IEEE Communication Surveys, Second Quarter 2000.

[26] C. Courcoubetis, R. Weber: Pricing Communication Networks: Economics, Technology and Modelling, New York: John Wiley & Sons, 2003.

[27] V. Aćimović-Raspopović, M. Stojanović: “Pricing Quality of Service in DiffServ IP Networks”, Encyclopedia of Networked and Virtual Organizations, G. Putnik and M. Cuncha (eds.), Vol. II, Information Science Reference, Hershey, PA, USA, March 2008, pp. 1245-1251.

[28] J. N. Webb: Game Theory - Decisions, Interaction and Evolution, Springer, 2007.

[29] V. Aćimović-Raspopović, M. Stojanović, V. Radonjić: “A Responsive Pricing Model for Communication Services in Small and Medium Enterprises”, Proceedings of the CENTERIS 2009 Conference on ENTERprise Information Systems – CENTERIS, Ofir, Portugal, October 2009, pp. 637-650.

[30] V. Radonjić, V. Aćimović-Raspopović: “Local ISPs Pricing Strategies in the Repeated Game Concepts” , Proceedings of the TELSIKS 2007, Vol. 2, Niš, Serbia, 2007, pp. 625-628.

Autorke

Vladanka Aćimović-Raspopović je redovni profesor Saobraćajnog fakulteta u Beogradu na Katedri za telekomunikacioni saobraćaj i mreže. Naučnoistraživački i stručni rad prof. dr V. Aćimović-Raspopović obuhvata oblast eksploatacije telekomunikacionog saobraćaja i mreža (planiranje, implementacija kvaliteta servisa u mrežama nove generacije, interkonekcije, tarifiranje u širokopojasnim mrežama zasnovanim na IP). Objavila je oko 150 naučnih i stručnih radova u međunarodnim i nacionalnim časopisima, kao i na međunarodnim i domaćim konferencijama. Koautor je i jedne istaknute monografije nacionalnog značaja, kao i tri poglavlja u istaknutim monografijama međunarodnog značaja. Član je programskih i uređivačkih odbora većeg broja konferencija i časopisa, kao i recenzent podnetih radova. Do sada je bila saradnik ili rukovodilac tokom izrade preko 30 naučnoistraživačkih projekata. Član je Društva za ETRAN,Društva za telekomunikacije, IEEE (Institute of Electrical and Electronics Engineers), predsednica je WIE (Women in Engineering) Affinity grupe IEEE sekcije Srbije i Crne Gore, OSA (Optical Society of America) iInženjerske komore Republike Srbije.

Mirjana Stojanović je diplomirala (1985) i magistrirala (1993) na Elektrotehničkom fakultetu, a doktorirala (2005) na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu. Dugi niz godina radila je u Institutu Mihajlo Pupin, na poslovima projektovanja, razvoja i implementacije telekomunikacionih mreža i sistema. Trenutno je docent na Saobraćajnom i Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, gde učestvuje u nastavi i projektima iz oblasti telekomunikacionih mreža. Kao autor ili koautor objavila je naučnu monografiju nacionalnog značaja, tri poglavlja u međunarodnim monografijama, kao i više od 90 radova u časopisima i na konferencijama međunarodnog i nacionalnog značaja.