• English
  • MAPA
  • PRETRAGA
  • PRISTUPANJE SISTEMU

CASOPIS REPUBLICKE AGENCIJE ZA TELEKOMUNIKACIJE

  • Aktuelni broj
  • Programske oblasti
  • Za autore
  • Radovi
  • Izdvajamo
  • O časopisu
  • Arhiva brojeva

Arhiva brojeva

  • PRVI BROJ
    • prof. dr N. STEVANOVIĆ: Obračun troškova i divizionalizacija performansi: obaveza i informaciona potreba menadžmenta TK operatora
    • prof. dr G. LUKATELA: O osobinama jezika koje utiču na kvalitet telekomunikacionih poruka
    • mr J. SURČULIJA: Pristup Evropske unije regulisanju VoIP-a
    • akademik A. MARINČIĆ: Laser Beam Transformation through Space and Lenses
    • dr M. JANKOVIĆ, mr V. TINTOR, J. RAŠKOVIĆ, T. MUŠKATIROVIĆ: Tržište telekomunikacija u Republici Srbiji u 2006. godini
    • G. PAVLOVIĆ: Implementacija elektronskog potpisa u Srbiji
    • mr N. KOJIĆ, prof. dr I. RELJIN, prof. dr B. RELJIN: Dinamičko multicast rutiranje primenom Hopfildove neuralne mreže
    • mr E. LICHTENBERGER, dr E.-O. RUHLE, dr M. ŠVIGELJ, mr A. ŽIVANOVIĆ: The Role of Regulation for the Development of Competitive Telecom Markets – Case Study Serbia
  • DRUGI BROJ
  • TREĆI BROJ
  • ČETVRTI BROJ
  • PETI BROJ
  • ŠESTI BROJ
  • SEDMI BROJ
  • OSMI BROJ
  • DEVETI BROJ
  • DESETI BROJ
  • Pravno obaveštenje
  • Kontakt
  • Vesti
  • NARUČI ME
  • KAKO POSTATI SARADNIK

    Srpski / Arhiva brojeva / PRVI BROJ / priredila Z. NEDIĆ: Međunarodna unija za telekomunikacije – struktura i način rada

    bigger font smaller font Print

    Međunarodna unija za telekomunikacije – struktura i način rada

    priredila Zorana Nedić

    1. UVOD

    Međunarodna unija za telekomunikacije – ITU je, otkako je 1865. godine osnovana kao Međunarodna telegrafska unija, do današnjeg statusa specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija, prošla kroz brojne promene u svojoj strukturi i načinu rada, koje su pratile razvoj tehnologije i išle u korak sa vremenom. Zahvaljujući tome, Unija, koja danas broji 191 državu članicu i preko 700 članova sektora i pridruženih članova, ima vodeću ulogu u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija, na međunarodnom nivou.

    2. ISTORIJSKI PREGLED RAZVOJA ITU

    Poslavši prvu telegrafsku poruku iz Vašingtona u Baltimor, 24. maja 1844. godine, Semjuel Morze je uveo svet u eru telekomunikacija. Kako je telegraf postajao javno dostupna usluga, javila se potreba za međunarodnim sporazumima u cilju povezivanja nacionalnih mreža, koje su do tada primenjivale različite sisteme. Ovakva tendencija je vremenom dovela do toga da 20 evropskih država postigne sporazum oko međunarodnog povezivanja i usvoji zajedničke propise o standardizaciji opreme, jedinstvenim procedurama i zajedničkim međunarodnim tarifama. Tako je, 17. maja 1865. godine, u Parizu potpisana prva Međunarodna konvencija o telegrafiji i osnovana Međunarodna telegrafska unija (International Telegraph Union - ITU).

    Nakon pronalaska telefona (1876), čija primena doživljava brzu ekspanziju, Međunarodna telegrafska unija 1885. godine počinje sa radom na međunarodnim propisima za oblast telefonije. U međuvremenu, 1896. otkrivena je bežična telegrafija, koja predstavlja prvi vid radio-komunikacija. Stoga je 1903. godine u Berlinu sazvana preliminarna radio konferencija, da bi tri godine kasnije usledila prva Međunarodna radio-telegrafska konferencija, takođe u Berlinu. Na Berlinskoj konferenciji 1906, na kojoj je učestvovalo 29 država, osnovana je međunarodna organizacija pod nazivom Međunarodna radio-telegrafska unija i potpisana Međunarodna radio-telegrafska konvencija, čiji aneks sadrži prve propise za oblast bežične telegrafije. Ovi propisi, koji su u međuvremenu dopunjeni i prerađeni na brojnim konferencijama, danas su poznati kao međunarodni Pravilnik o radio-komunikacijama. Na pomenutoj konferenciji doneta je i odluka o dva regulatorna načela, koja još uvek predstavljaju osnovu za upravljanje radio-frekvencijskim spektrom: grupisanje različitih službi u odgovarajuće opsege i obavezan postupak prijavljivanja nacionalnih frekvencijskih dodela međunarodnoj agenciji za registraciju.

    Posle I Svetskog rata, osnovani su i pojedinačni konsultativni odbori zaduženi za koordinaciju tehničkih analiza, testiranja i merenja u oblasti telekomunikacija, kao i za definisanje međunarodnih standarda: Međunarodni savetodavni odbor za telefoniju – CCIF (1924), Međunarodni savetodavni odbor za telegrafiju – CCIT (1925) i Međunarodni savetodavni odbor za radio – CCIR (1927). CCIF i CCIT su kasnije (1956) spojeni u jedinstven Međunarodni savetodavni odbor za telefoniju i telegrafiju (CCITT), u cilju efikasnijeg delovanja u oblasti ovih vidova komunikacije.

    Zajedničko održavanje telegrafske i radio-telegrafske konferencije 1932. u Madridu od izuzetnog je značaja za istoriju međunarodnih telekomunikacija, jer je ovom prilikom doneta odluka da se Međunarodna konvencija o telegrafiji i Međunarodna radio-telegrafska konvencija spoje u Međunarodnu konvenciju o telekomunikacijama. Takođe je odlučeno da se ime Unije promeni u Međunarodna unija za telekomunikacije, kako bi se obuhvatili svi vidovi komunikacija. Konferencija je tada dopustila da predstavnici privatnih kompanija ubuduće učestvuju na administrativnim konferencijama.

    Na Konferenciji u Atlantik Sitiju 1947. godine ITU doživljava suštinske promene u svojoj strukturi, kada Unija postaje specijalizovana agencija novonastale međunarodne organizacije Ujedinjenih nacija. Iste godine je uspostavljen Međunarodni odbor za registraciju frekvencija (IFRB), a naredne godine sedište ITU seli se iz Berna u Ženevu.

    Unija je vremenom uvidela značaj pružanja tehničke pomoći zemljama u razvoju, pa je 1989. godine na konferenciji u Nici odlučeno da se ustanovi poseban Biro za razvoj telekomunikacija (BDT), sa zadatkom da unapredi komunikacije u manje razvijenim delovima sveta. Na istoj konferenciji razmotrena je i mogućnost izmena u strukturi i načinu rada ITU, radi što efikasnijeg ispunjavanja zadataka. Formiran je stručni savet sa zadatkom da sastavi preporuke, nakon čega je, na konferenciji u Ženevi 1992. godine, došlo do značajnih izmena u organizaciji i radu ITU, što je omogućilo veću fleksibilnost, primerenu zahtevima modernog vremena. Nakon ove reorganizacije Unija je podeljena na tri sektora koji odgovaraju trima glavnim oblastima njenog rada: Sektor za radio-komunikacije (ITU-R), Sektor za standardizaciju telekomunikacija (ITU-T) i Sektor za razvoj telekomunikacija (ITU-D). Osim toga, utvrđeno je redovno održavanje konferencija. Struktura je, kao što se može videti na Slici 1, ostala nepromenjena od ove konferencije.

    3. ZADACI MEĐUNARODNE UNIJE ZA TELEKOMUNIKACIJE

    Međunarodna unija za telekomunikacije zauzima ključnu poziciju u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija, kao kreator tehničkih standarda koji se primenjuju na globalnom nivou. Na taj način se omogućuje međusobno povezivanje ljudi, odnosno opreme, širom sveta, kao i zadovoljavajući kvalitet usluga.

    Pored toga, jedan od osnovnih zadataka Unije jeste da reguliše korišćenje radio-frekvencijskog spektra kako bi se obezbedile neometane međunarodne bežične komunikacije i slobodan protok informacija. U tom cilju, ITU utiče na raspodelu radio-frekvencija, planove radio-frekvencijskih namena, registraciju radio-frekvencijskih dodela, raspodelu pozicija na geostacionarnoj satelitskoj orbiti i izbegavanje štetnih smetnji između zemalja.

    Takođe, ITU ima glavnu ulogu u širenju telekomunikacija i podizanju stepena primene, dostupnosti i modernizacije informaciono-komunikacionih tehnologija u zemljama u razvoju. Unija ovaj zadatak obavlja kroz preporuku određene razvojne politike, regulatornih okvira i strategije, kao i kroz pružanje stručne tehničke pomoći u sferi prelaska na nove tehnologije, unapređenja kiber bezbednosti, upravljanja, izgradnje i održavanja mreža.

    Posebna pažnja pridaje se promovisanju mera za prevenciju i sanaciju posledica prirodnih katastrofa i očuvanje ljudskih života, primenom telekomunikacija.

    4. STRUKTURA MEĐUNARODNE UNIJE ZA TELEKOMUNIKACIJE

    Strukturu (Slika 1.) i način rada Međunarodne unije za telekomunikacije utvrđuju države članice.

    Slika 1.Struktura Međunarodne unije za telekomunikacije

    Konferencija opunomoćenika sastavljena je od delegacija zemalja članica i predstavlja telo najvišeg nivoa, koje se sastaje svake četvrte godine. Ova grupa utvrđuje opštu politiku Unije, usvaja plan strategije, imenuje članove Saveta i članove Odbora za radio-komunikacije, kao i više rukovodstvo Generalnog sekretarijata (generalnog sekretara, zamenika generalnog sekretara) i direktore biroa svakog od tri sektora, na osnovu rezultata glasanja zemalja članica sa pravom glasa.

    Savet razmatra opšta pitanja u periodu između dve Konferencije opunomoćenika, vrši koordinaciju rada Unije, odobrava budžete i vrši kontrolu finansijskih sredstava i rashoda. Savet, takođe, preduzima mere u cilju efikasnijeg sprovođenja odredaba Statuta, Konvencije i međunarodnog Pravilnika o radio-komunikacijama, kao i odluka Konferencije.

    Generalni sekretarijat ima zadatak da koordiniše aktivnosti sektorâ i da im obezbedi podršku u vidu publikacija, prevoda i organizovanja sastanaka.

    Sektor za radio-komunikacije (ITU-R) ima zadatak da obezbedi racionalno, ravnopravno, efikasno i ekonomično korišćenje radio-frekvencijskog spektra od strane svih radio-službi, uključujući i one koje koriste geostacionarne satelite ili druge satelitske orbite.

    Sektor za standardizaciju telekomunikacija (ITU-T) nadležan je za standardizaciju telekomunikacija na globalnom nivou. Ovaj sektor razmatra pitanja na kojima će se temeljiti preporuke iz oblasti standardizacije i odlučuje o programu rada studijskih grupa.

    Sektor za razvoj telekomunikacija (ITU-D) određuje ciljeve i strategije za ujednačen svetski i regionalni razvoj telekomunikacija, polazeći od osnovnog zadatka omogućavanja pristupa infrastrukturi i uslugama telekomunikacija svim ljudima na svetu. Posebna pažnja usmerena je ka najnerazvijenijim zemljama i zemljama u razvoju u cilju da se premosti tzv. digitalna podela koja postoji između njih i razvijenih zemalja.

    Svaki sektor održava konferenciju, odnosno skupštinu, svake dve do četiri godine, na kojima se utvrđuju struktura, program rada, kao i metode rada za naredni period. Ovde se ubrajaju Svetska konferencija o radio-komunikacijama (World Radiocommunication Conference - WRC) Sektora ITU-R, Svetska skupština o standardizaciji telekomunikacija (World Telecommunication Standardization Assembly – WTSA) Sektora ITU-T i Svetska konferencija o razvoju telekomunikacija (World Telecommunication Development Conference – WTSA) Sektora ITU-D.

    ITU-R takođe održava Skupštinu o radio-komunikacijama (Radiocommunication Assembly – RA) obično neposredno pre Svetske konferencije o radio-komunikacijama, radi usvajanja rezultata rada studijskih grupa i pripreme za rad Svetske konferencije o radio-komunikacijama. Osim toga, ITU-R ima jedinstveno telo pod nazivom Odbor za pravilnik o radio-komunikacijama, za čije imenovanje je nadležna Konferencija opunomoćenika. Ovo telo tumači propise i odlučuje u sporovima koji se odnose na pitanja ravnopravnog korišćenja prirodnih resursa iz oblasti radio-komunikacija, kako bi se izbegle smetnje između radio-službi različitih zemalja.

    Svaki sektor ima svoj biro i svoju savetodavnu grupu. Zadatak biroa je da pruža podršku aktivnostima datog sektora. Ovde se ubrajaju Biro za radio-komunikacije (Radiocommuniaction Bureau - BR) Sektora ITU-R, Biro za standardizaciju telekomunikacija (Telecommunication Standardization Bureau – TSB) Sektora ITU-T i Biro za razvoj telekomunikacija (Telecommunication Development Bureau – BTD). Savetodavna grupa je nadležna za prilagođavanje strukture, programa rada, kao i metoda i procedura rada između dve konferencije, odnosno skupštine. Ove savetodavne grupe su Savetodavna grupa za radio-komunikacije (Radiocommunication Advisory Group – RAG) za Sektor ITU-R, Savetodavna grupa za standardizaciju telekomunikacija (Telecommunication Standardization Advisory Group – TSAG) za sektor ITU-T i Savetodavna grupa za razvoj telekomunikacija (Telecommunication Development Advisory Group – TDAG) za Sektor ITU-D.

    4.1. Studijske grupe

    U svakom sektoru postoji više studijskih grupa koje su nadležne za izradu studija o određenim tematskim oblastima u okviru sektora, odnosno za skup studijskih oblasti koje se nazivaju pitanjima. Tipična struktura jedne studijske grupe prikazana je na Slici 2.

    Slika 2. Tipična struktura studijske grupe

    Svaka studijska grupa ima svog predsednika i jednog ili više potpredsednika. Studijska grupa se obično sastoji iz nekoliko radnih grupa koje se bave srodnim pitanjima. Svaka radna grupa ima svog predsednika koji može (ali ne mora) biti izabran među potpredsednicima studijskih grupa. Radom na pojedinačnim pitanjima rukovodi podnosilac izveštaja. Svaka grupa zadužena za određeno pitanje nadležna je za sastavljanje jednog ili više standarda, koji se nazivaju preporukama. Svaka preporuka može imati nadležnog urednika.

    Predsednika i potpredsednike svake studijske grupe imenuje konferencija, odnosno skupština relevantnog sektora. Predsednike radnih grupa predlaže upravljački tim, koji se sastoji od predsednikâ i potpredsednikâ, a predlog usvaja studijska grupa, obično aklamacijom. Podnosioce izveštaja predlaže rukovodstvo radne grupe ili studijske grupe, a predlog usvaja radna grupa, odnosno studijska grupa. Urednike obično biraju podnosioci izveštaja grupe nadležne za pitanje u vezi sa kojim se sastavlja preporuka koju pomenuti urednici treba da uređuju. Saglasnost na izbor urednika obično daje odgovarajuća radna grupa ili studijska grupa.

    5. INSTRUMENTI I PROCEDURE

    Osnovni dokumenti pravnog okvira ITU, koji imaju status međunarodnog sporazuma jesu:

    -Statut i Konvencija Međunarodne unije za telekomunikacije (usvojeni 1992. u Ženevi, izmenjeni i dopunjeni 1994. u Kjotu, 1988. u Mineapolisu i 2002. u Marakešu) i

    -administrativni propisi: međunarodni Pravilnik o radio-komunikacijama (poslednja revizija 2003. u Ženevi) i Međunarodni Pravilnik o telekomunikacijama (usvojen 1988. u Melburnu).

    Članice Unije su u obavezi da sprovode odredbe Statuta i Konvencije, kao i administrativnih propisa.

    5.1. Sastanci

    Nacrte preporuka i standarda pripremaju studijske grupe. Svaka studijska grupa ima nekoliko redovnih sastanaka tokom četvorogodišnjeg studijskog perioda. Interval između redovnih sastanaka za većinu studijskih grupa je obično 8 ili 9 meseci. Većina sastanaka studijskih grupa održava se u Ženevi, iako se povremeno neki sastanci studijskih grupa održavaju i na drugim mestima. Delovi sastanka na kojima se donose odluke (plenarni) održavaju se uz simultani prevod na šest zvaničnih jezika Unije (engleski, francuski, španski, kineski, ruski i arapski). Svaki redovni sastanak studijske grupe obično počinje kratkim uvodnim zasedanjem studijske grupe posle koga, ukoliko je potrebno, slede paralelna uvodna zasedanja svake od radnih grupa. Istovremeno se održavaju sastanci grupa nadležnih za pojedinačna pitanja, na kojima se razmatraju predlozi i sastavlja najveći deo nacrta teksta. Na kraju sastanka, održavaju se završna zasedanja radnih grupa (za studijske grupe sa radnim grupama), odnosno studijskih grupa, na kojima se donose odluke. Ove odluke odnose se na započinjanje procedure usvajanja završnog teksta preporuke (standarda), slanje saopštenja drugim organizacijama i davanje saglasnosti za održavanje povremenih sastanaka.

    Održava se još nekoliko vrsta sastanaka. Nezavisni sastanak radne grupe može se održati između redovnih sastanaka studijske grupe. Izvesna ovlašćenja za donošenje odluka postoje i na ovim nezavisnim sastancima radne grupe.

    Češći su povremeni sastanci jedne ili više grupa koje podnose izveštaj. Većina ovakvih sastanaka održava se van Ženeve, u organizaciji nekog od članova sektora. Kod povremenih sastanaka ove vrste ne postoji ovlašćenje za donošenje odluka, ali oni uglavnom predstavljaju priliku za izuzetno produktivan rad u manjoj grupi ljudi, u cilju sastavljanja teksta koji se podnosi na razmatranje na sledećem sastanku studijske grupe ili radne grupe.

    5.2. Podnesci i drugi dokumenti

    Podnesci koji se upućuju za sastanak studijske grupe ili radne grupe su strogo formalni. Postoje dve vrste podnesaka: obični i kasni.

    Obični ili „beli“ podnesci moraju biti dostavljeni ITU najmanje dva meseca pre sastanka na kome će biti razmatrani. Obični podnesci se mogu slati poštom predsedniku, potpredsedniku, državama članicama i članovima sektora pre sastanka. Međutim, mnogi članovi radije pristupaju elektronskim putem materijalu koji se postavlja na Internet stranici. Neki obični podnesci se prevode na više jezika, uglavnom ako je reč o nacrtu teksta preporuke koji sadrži neki aspekt regulative ili politike za koji se očekuje započinjanje procedure usvajanja na narednom sastanku.

    Kasni podnesci moraju biti dostavljeni ITU najkasnije sedam radnih dana pre sastanka na kome će biti razmatrani. Oni se, na zahtev, dostavljaju delegatima u štampanom obliku, putem posebnih sandučića koji se dodeljuju svakom učesniku sastanka. Kasni podnesci su takođe dostupni elektronskim putem, na Internet stranici, od momenta prijema od strane ITU.

    Jedna od vrsta materijala za sastanak su i privremeni dokumenti. U privremene dokumente ubrajaju se pristigla saopštenja drugih grupa, izveštaji sa povremenih sastanaka, predlozi preporuka sa povremenog sastanka ili tekstovi nacrta preporuka u koje je urednik uneo izmene dogovorene na prethodnom sastanku, plan rada rukovodstava, itd. Dokumenti koji su sastavljeni tokom sastanaka obično se objavljuju kao privremeni. Privremeni dokumenti su dostupni u elektronskoj formi na Internet stranici, odnosno u štampanom obliku, u skladu sa ličnim izborom svakog delegata.

    Kod povremenih sastanaka jedne ili više grupa koje podnose izveštaj, procedura dostavljanja podnesaka nije toliko zvanična. Obično se sav materijal koji se razmatra ili sastavlja na ovakvim povremenim sastancima naziva jednostavno radni materijal i postavlja se na FTP stranici kojoj članovi mogu da pristupe. Svaka grupa može da utvrdi sopstvena pravila koja se odnose na podneske. Mnoge grupe imaju običaj da podneske za povremene sastanke dostavljaju najmanje nedelju dana pre sastanka, međutim ovo nije univerzalna politika ITU.

    5.3. Usvajanje preporuka i standarda

    Za rad ITU je karakteristično da se usvajanje preporuka zasniva na postizanju najvećeg mogućeg konsenzusa. Cilj je jednoglasno usvajanje, iako u ekstremnim slučajevima pravila dozvoljavaju usvajanje preporuke i uz mali broj glasova protiv. S obzirom na izuzetno visoke standarde za usvajanje dokumenata, preporuke koje usvoji ITU zahtevaju maksimalno pridržavanje.

    U Sektoru za standardizaciju telekomunikacija postoje dva mehanizma koja se koriste za usvajanje preporuka. Do Svetske konferencije za razvoj telekomunikacija 2000. godine, na sve preporuke se primenjivala tzv. tradicionalna procedura usvajanja (Traditional Approval Process – TAP). Ova procedura se i dalje koristi kao metod usvajanja preporuka koje sadrže regulatorne ili političke implikacije, koje predstavljaju samo oko 5% preporuka koje se danas usvajaju. Da bi preporuka bila usvojena u skladu sa ovom procedurom, kada učesnici ustanove da je tekst dovoljno razrađen i spreman za početak procedure usvajanja, na sastanku studijske grupe ili radne grupe se utvrđuje konačni predlog teksta. Tekst se zatim prevodi na šest zvaničnih jezika ITU i dostavlja pre narednog redovnog sastanka studijske grupe na kome može biti usvojen, čime postaje važeća preporuka. Na sastanku se daje prilika da se razmotre i isprave eventualni nedostaci uočeni u podnescima koji su dostavljeni za sastanak. Cilj je jednoglasno usvajanje preporuke. Ukoliko postoji član sektora koji se protivi usvajanju, preporuku je moguće usvojiti pod uslovom da se među državama članicama koje prisustvuju sastanku nijedna nije izjasnila protiv.

    Procedura koja se trenutno koristi za oko 95% preporuka (one koje ne sadrže regulatorne ili političke implikacije) naziva se alternativnom procedurom usvajanja (Alterntive Approval Process - AAP). Kada učesnici studijske, odnosno radne grupe zaključe da je tekst spreman za usvajanje, on se stavlja na poslednju javnu raspravu, u trajanju od četiri nedelje, tokom koje države članice, članovi sektora ili pridruženi članovi (date studijske grupe) mogu da upute svoje komentare. U slučaju da po isteku predviđenog perioda nema komentara (izuzev komentara koji se odnose na eventualne štamparske greške) tekst se usvaja. Ukoliko, međutim, pristignu relevantni komentari, tekst ulazi u fazu „rešavanja komentara“, koja se odvija pod vođstvom podnosioca izveštaja, putem elektronske pošte. Ukoliko se pronađe zadovoljavajuće rešenje, daje se mogućnost dodatne revizije u roku od tri nedelje. Ako, po isteku predviđenog perioda nema dodatnih komentara, tekst se usvaja. Međutim, u slučaju da pristignu značajni komentari, tekst se upućuje na sledeći redovni sastanak studijske grupe, na kome se pruža još jedna mogućnost za razmatranje priloga i dodatnu diskusiju u cilju pronalaženja prihvatljivog načina rešavanja prepoznatih problema. Pod pretpostavkom da je konsenzus moguć, preporuka može da se usvoji na sastanku studijske grupe.

    Iz činjenice da ITU teži jednoglasnom usvajanju preporuka proizilazi jedinstven način rada unutar organizacije. Učesnici su svesni toga da ukoliko žele da se njihov predlog jednoglasno usvoji, moraju da se potrude da razumeju gledišta učesnika u okviru proizvodnog i vladinog sektora širom sveta. Retko se dešava da nešto što se iznese pred ITU postane standard u identičnom obliku u kom je predloženo. Zbog toga predlagači upućuju svoje ideje veoma rano (u fazi nacrta), kada su još uvek u prilici da suštinsku ideju, koju su dostavili u cilju formiranja standarda, prilagode drugačijim stavovima. Duh saradnje koji se, zahvaljujući ovakvoj proceduri, razvija i među predstavnicima industrije koji su međusobno u žestokoj konkurenciji na tržištu, omogućilo je Međunarodnoj uniji za telekomunikacije da bude izuzetno uspešna u kreiranju globalnih standarda.

    6. ČLANSTVO

    Svaki Sektor (ITU-T, ITU-R, ITU-D) ima svoje nezavisno članstvo. U okviru Međunarodne unije za telekomunikacije postoje sledeće vrste članstva.

    Države članice koje danas broje 191 zemlju članicu ITU. Države članice ovlašćene su za konačno donošenje odluka u okviru ITU i, po pravilu, članice su sva tri sektora Unije.

    Članovi sektora. Postoji nekoliko vrsta članova sektora, iako svi imaju ista prava učešća. Trenutno ima više od 600 organizacija koje su članice jednog ili više sektora ITU. Najčešće kategorije članova sektora su priznate agencije koje obavljaju delatnost (Recognized Operating Agencies – ROAs), odnosno organizacije koje eksploatišu mrežu u cilju pružanja usluga, kao i naučne i proizvodne organizacije (Scientific and Industrial Organizations – SIOs) koje obuhvataju većinu drugih organizacija, uključujući i proizvođače opreme i komponenata. Mnoge druge organizacije, kao što su IEC, ISO, IEEE i ISOC, članice su jednog ili više sektora ITU, a pripadaju kategoriji članova sektora koja se naziva regionalne i druge međunarodne organizacije.

    Pridruženi članovi su organizacije koje su odabrale da učestvuju u radu samo jedne od studijskih grupa, uz nižu članarinu. Oni mogu da učestvuju u radu, prisustvuju sastancima i učestvuju u diskusijama date studijske grupe, međutim pridruženi članovi nisu članovi sektora.

    7. ZNAČAJ

    Najveći doprinos Međunarodne unije za telekomunikacije se nesumnjivo ogleda u stvaranju međunarodne telekomunikacione mreže. Zahvaljujući stalnom tehnološkom napretku, ova mreža omogućava ljudima širom sveta stalan pristup informacijama, slobodnu komunikaciju, kao i društveni i ekonomski razvoj.

    Kroz razvoj standardâ koji omogućavaju pružanje telekomunikacionih usluga širom sveta, kroz ravnopravno upravljanje radio-frekvencijskim spektrom i satelitskim orbitama u cilju univerzalnog pristupa bežičnim tehnologijama, kao i kroz podršku strategiji unapređenja telekomunikacija u zemljama u razvoju, ITU u velikoj meri doprinosi stvaranju ravnopravnijeg i prosperitetnijeg sveta.

    Literatura

    [1] 20.10.2007. http://www.itu.int/

    [2] 17.10.2007. http://www.un.org/

    [3] Draško Marin: Telekomunikacijska legislativa i standardizacija, Kigen, Zagreb, 2006.

    [4] Obrad Račić,Vojin Dimitrijević: Međunarodne organizacije, Savremena administracija, Beograd, 1988.

    [5] Tracy Dupree, Stephen J. Trowbridge: „Standards Development Process“, in: Khurram Kazi (ed.), Optical Networking Standards, Springer, New York, 2006.

    Posebno se zahvaljujemo gospodinu Borislavu Rackovu iz Biroa za radio-komunikacije Međunarodne unije za telekomunikacije na izuzetno korisnim sugestijama i ažuriranim podacima koje nam je uputio tokom pripreme ovog pregleda.

    OFFICE@TELEKOMUNIKACIJE.RS - COPYRIGHT:RATEL © 2008